CYANOPROCARYOTA

ROD RHABDODERMA

2008-05-25T14:03:00.000-07:00

SINONIM: Catella.

TIPIČNA VRSTA: Rhabdoderma lineare.

GRAĐA. Ćelije predstavnika roda Rhabdoderma se sasvim retko nalaze pojedinačno ili u parovima. Najčešće se grupišu u makroskopske pljosnate ili ovalne kolonije u kojima su ćelije utopljene u opštu homogenu sluz. Kolonijalna sluz je bezbojna, bez struktura, homogena i obično difuzna na marginama pa se teško uočava. Kolonije su obično građene iz relativno malog broja ćelija, a samo ponekad starije kolonije poseduju mnogo ćelija. Ćelije su izdužene, odnosno dugo ovalne do štapićaste, a na krajevima su zaobljene. Mogu biti prave, a ponekad su savijene polukružno ili u obliku slova S. Sadržaj ćelije je homogen, najčešće bledoplavo-zelene boje, a ređe ružičaste. Ćelije su u koloniji uređene pravilno, udaljene jedna od druge, orijentisane više ili manje u jednom smeru ili u pravilne nizove. Međutim, ovakav raspored ćelija u koloniji je često poremećen u starijim kolonijama. Zapažena je pojava da se često u koloniji nalazi jedna ekstremno duga ćelija u odnosu na druge u istoj koloniji. Ćelije retko poseduju sopstvene homogene, želatinozne omotače koji su često nejasni i rasplinjavaju se u opštu kolonijsku sluz.

RAZMNOŽAVANJE. Ćelije predstavnika roda Rhabdoderma se dele binarnom fisijom. Deoba se odvija u jednoj ravni koja je postavljena poprečno u odnosu na uzdužnu osu ćelije. Deoba može biti simetrična ili asimetrična. Ćerke ćelije nakon deobe često ostaju zajedno gradeći kratke pseudofilamente. Do raspadanja kolonije dolazi lako, jer nema dobro razvijen sluzni omotač.

EKOLOGIJA. Najveći broj predstavnika roda Rhabdoderma naseljava slatke stajaće vode, dok je samo jedna vrsta pronađena u morima. Par vrsta je pronađeno i van vode, na vlažnim mestima. Slatkovodne vrste uglavnom naseljavaju plankton, a par vrsta je pronađeno u metafitonu i detritusu nezagađenih voda među krupnim vodenim biljkama.

TAKSONOMIJA. Svrstavanje roda Rhabdoderma u red Chroococcales je dosta nekorektno pre svega zbog izrađene tendencije ka linearnom rastu i obrazovanju pseudofilamenata. Ove karakteristike predstavnika roda Rhabdoderma ih približavaju predstavnicima rod Synechococcus. Međutim, razlikovanje ova dva roda je relativno lako zbog toga što predstavnici roda Rhabdoderma obrazuju sluzave kolonije za razliku od predstavnika roda Synechococcus.

RHABDODERMA LINEARE Schmidle et Lauterborn 1900

Opis: Vrsta R. lineare je veoma polimorfna i obuhvata veliki broj formi. Ćelije su izduženo-cilindrične, prave ili savijene (polukružno ili u obliku slova S). Bledoplavo-zelene su boje, duge 6-8 m, a široke 0,8-2,5-(3,5) m. Najčešće mali broj ćelija utopljenih u zajedničku sluz koja je homogena i bezbojna gradi koloniju nepravilnog oblika. Kolonijska sluz je obično često uočljiva. U ređim slučajevima se sreću pojedinačne ćelije ili u parovima, sa nežnim sluznim omotačima koji se u vodi lako rasplinjuju. Ukoliko su ćelije grupisane u koloniju, paralelno se međusobno postavljaju, a sasvim retko grade kratke, linearne nizove koje nazivamo pseudofilamenti.

Ekologija: Populacije ove vrste su najčešće nalažene u planktonu manjih stajaćih voda, a ređe u jezerima. Na površinama vlažnih stena se jako retko susreću.

ROD CHROOCOCCUS

2008-05-25T08:32:00.000-07:00

SINONIM: Rhodococcus Hansgirg in Wittrock et Nordstedt 1884.

TIPIČNA VRSTA: Chroococcus rufescens (Kützing) Nägeli 1849.

MORFOLOGIJA. Predstavnici roda Chroococcus su kolonijalni organizmi, ali se u starijoj ruskoj literaturi mogu naći opisi ovog roda u kojima se navodi da obuhvata isključivo jednoćelijske predstavnike. Danas se zna da samo u retkim slučajevima dolazi do obrazovanje pojedinačnih jedinki, a da se najčešće grupišu u mikroskopske kolonije sa malim brojem ćelija. Ovakve kolonije su više-manje sveričnog oblika. U retkim slučajevima dolazi do formiranja makroskopskih kolonija sa velikim brojem ćelija koje imaju želatinoznu konzistenciju i koje su rasprostrte po podlozi. Kolonijalni sluzni omotač je najčešće homogen, bezbojan i difuzan, a u ređim slučajevima je slojevit, jasno ograničen i u ređim slučajevima obojen.

CITOLOGIJA. Svaka ćelija obrazuje vlastite sluzne omotače. Na osnovu građe ćelijskih sluznih omotača je izvršena podela roda na dva podroda. Tako predstavnici grupisani u podrod Chroococcus poseduju homogene ili slojevite ćelijske omotače koji obično prate oblik ćelije, dok predstavnici podroda Limnococcus u starijim stadijumima razvića poseduju ćelijske omotače koji se rasplinjavaju u opštu kolonijsku sluz, ali tako da ćelije ostanu udaljene jedna od druge. Ćelije su retko sferičnog oblika i to samo u mladim stadijumima razvoja. Obično imaju poluloptast izgled, a ređe nepravilan. Ćelijski sadržaj homogen ili granuliran, a ponekad sa nekoliko istaknutih granula koje se uočavaju i svetlosnim mikroskopom. Obično je bledoplavo-zelene boje, a ređe žućkaste, ruze ili ljubičaste. Samo kod nekih planktonskih vrsta se javljaju aerotopi. Tilakoidi su koncentrisani na periferiji ćelije.

RAZMNOŽAVANJE. Deoba ćelije se obavlja u tri prostorne ravni postavljene pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu u prva tri uzastopne generacije. Kasnije deoba postaje više ili manje nepravilna, odnosno obavlja se i u drugim pravcima. Ćerka ćelija pre sledeće deobe raste više-manje do veličine majke ćelije, ali retko u originalnom obliku. Ćerke ćelije nakon formiranja oblika obrazuju vlastite želatinozne omotače. Deobom kolonije se najčešće obrazuje više manjih kolonija, a u ređim slučajevima se kolonija raspada na pojedinačne ćelije koje zatim deobama obrazuju nove kolonije.

EKOLOGIJA. Predstavnici roda Chroococcus su uglavnom nalaženi u kopnenim vodama, a izuzetno retko u morima. Uglavnom naseljavaju metafitne vode, a ređe aerofitne i termalne. Par vrsta je nađeno i izvan vode. Pojedine vrste koje imaju fakultativne gasne vakuole se nalaze i u planktonskoj zajednici. Ekološke karakteristike vrsta su izuzetno značajne za njihovu determinaciju.

TAKSONOMIJA. U okviru roda Chroococcus je do sada opisano oko 120 vrsta, ali je samo njih 60 sa sigurnošću grupisano u ovaj rod, dok preostalih 60 vrsta je sporno u literaturi i često se grupišu u druge slične rodove, a pre svega u rod Gloeocapsa. Problem taksonomije ovog roda je oko pozicije grupe Gloeocapsa koju su mnogi autori tokom istorije klasifikacije modrozelenih prokariota uvrštavali zajedno sa grupom Ghroococcus u zajednički rod pod nazivom Gloeocapsa. Prema savremenim shvatanjima većine autora ove dve grupe su zasebni rodovi. Zbog svoje sličnosti i danas se vrše značajne revizije koje razgraničavaju ova dva roda i vrše premeštanja mnogih vrsta između njih. Kao osnovna razlika između ova dva roda uzima se oblik ćelija. Naime, za predstavnike roda Gloeocapsa je karakteristično da poseduju loptaste ili elipsoidne ćelije, dok je za vrste roda Chroococcus karakteristično da poseduju poluloptaste ili višeugaone ćelije. Samo prilikom nepovoljnih ekoloških faktora može doći do gušćeg rasporeda ćelija u okviru kolonija predstavnika roda Gloeocapsa i tada dobijaju blago poluloptast ili višeugaoni oblik. Međutim, ovo se ne može uzeti kao razlog za grupisanje ova dva roda u jedan, jer u normalnim uslovima postoje očigledne razlike među njima.

CHROOCOCCUS BITUMINOSUS (Bory) Hansgirg 1892.
CHROOCOCCUS COHAERENS (Brébisson) Nägeli 1849.
CHROOCOCCUS GIGANTEUS W. West 1892.
CHROOCOCCUS LIMNETICUS Lemmermann 1898.
CHROOCOCCUS MINIMUS (Keissler) Lemmermann 1904.
CHROOCOCCUS MINOR (Kützing) Nägeli 1849.
CHROOCOCCUS MINUTUS (Kützing) Nägeli 1849.
CHROOCOCCUS MONTANUS Hansgirg 1892.
CHROOCOCCUS TURGIDUS (Kützing) Nägeli 1849.
Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD CHAMAESIPHON

2008-05-22T07:47:00.000-07:00

SINONIMI: Aristella Kutzing 1834; Brachythrix A. Braun in Rabenhorst, 1865; Sphaerogonium Rostafinski 1883; Godlewskia Janczewski 1883; Chamaesophonipsis Fritsch 1929.

TIPIČNA VRSTA: Chamaesiphon confervicola

MORFOLOGIJA. Rod Chamaesiphon je predstavljen jednoćelijskim, a ređe kolonijalnim modrozelenim prokariotima. Ukoliko se egzospore sasvim odvajaju od majke ćelije tada nastaju jednoćelijski predstavnici. Međutim, kod pojedinih vrsta se egzospore pričvršćuju za ivicu peharastog sluznog omotača i razvijaju se u nove jedinke koje ostaju u vezi sa majkom ćelijom. Na taj način nastaju kolonije veoma različitog oblika i znatnih dimenzija. One mogu da budu sluzave tvorevine sa radijalno raspoređenim nizovima ćelija, tvorevine končastog oblika, nepravilno granate tvorevine ili višeslojne tvorevine u obliku različito obojenih zona. Kod pojedinih predstavnika za koje je karakteristično da se egzospore razvijaju neposredno nakon odvajanja od majke ćelije, obrazuju se diskolike grupacije sa gusto raspoređenim ćelijama, pri čemu je centralno postavljena ćelija najstarija. Obrazovanje diskolike tvorevine je počelo i nastavlja se odvajanjem egzospora od ove ćelije. Pojedine vrste grade prividno parenhimske tvorevine. Ovakve grupacije nastaju kombinacijom obrazovanja kolonija i posebnih slojeva. Međusobno tesno sbližene ćelije tvore bazalni deo iz kog se sastoje slojevi od kojih se naviše pružaju više-manje končasto raspoređeni nizovi ćelija koji nastaju razvijanjem egzospora. Ti filamenti se završavaju ćelijama koje su tipične za rod Chamaesiphon. Te ćelije produkuju egzospore koje odmah klijaju u novu jedinku.

CITOLOGIJA. Ćelije su polarizovane, odnosno diferencirane na osnovu i vrh. Za podlogu su utvrđene direktno svojim osnovama koje su transformisane u male diskove ili posredstvom kratke, sluzne drške. U mlađim životnim stadijumima ćelije su loptaste, a kasnije zadobijaju elipsoidan, kruškolik, štapićast ili cilindričan oblik. Ćelijski zid je često slojevit tako da se slojevi međusobno razdvajaju što u zrelom stadijumu razvića dovodi do njegovog cepanja na vrhu ćelije i do formiranja tvorevine u obliku pehara. Oko ćelije se nalazi sluzni omotač u obliku pehara. Ponekad je tanak i homogen, a ponekad debeo i slabo slojevit. Obično je čvrst ili više-manje osluzaveo, bezbojan ili žut do tamnije mrke boje. Protoplast koji je smešten ispod ćelijskog zida kod većine vrsta nije go. Obično je homogen, ali se kod pojedinih vrsta nalaze pojedinačne granule (cijanoficinske granule, karboksizomi). Tilakoidi su smešteni parijetalno i talasastog su oblika. U nekim slučajevima se nalaze u centroplazmi. Ćelijski sadržaj je bledoplavo-zelene boje, a ređe siv, ružičast ili crveno-ljubičast. U retkim slučajevima se javlja bezbojan protoplast.

RAZMNOŽAVANJE. Ćelije predstavnika roda Chamaesiphon se razmnožavaju egzosporama koje se obrazuju na njihovim vršnim delovima. Po pravilu se egzospore tako obrazuju da prvo rastu do određene veličine, nakon čega se sadržaj ćelije deli poprečno na dva nejednaka dela. Vršni, odnosno gornji deo je u obliku male loptaste tvorevine i predstavlja egzosporu. Egzospora u spoljašnju sredinu izlazi kroz otvor nastao raskidanjem ili osluznjavanjem vršnog dela ćelijskog zida. U ređim slučajevima vršni deo se ne raskine i ne osluzavi pa se egzospore obrazuju endogeno. Ovo se ponekad događa kod vrsta Ch. polonicus i Ch. polymorphus. Obično naredna deoba sledi u vreme kada se prvoobrazovana egzospora nije još sasvim odvojila od majke ćelije, pa na taj način nastaju kratki nizovi međusobno povezanih egzospora. Naravno, majka ćelija raste u dužinu pre odvajanja egzospore od majke ćelije. Ova dva procesa, rast u dužinu majke ćelije i odvajanje egzospora od njenog vršnog dela, direktno su povezani. Pri tom se egzospore nikada ne obrazuju od celog protoplasta.

EKOLOGIJA. Vrste roda Chamaesiphon su u ekološkom pogledu veoma raznovrsne.

KLASIFIKACIJA.
CHAMAESIPHON INCRUSTANS
CHAMAESIPHON POLONICUS
CHAMAESIPHON POLYMORPHUS
Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD SYNECHOCOCCUS

2008-05-22T04:06:00.000-07:00

CITOLOGIJA. Ćelije predstavnika roda Synechococcus su pojedinačne ili se grupišu u mikroskopske ili makroskopske nepravilne klastere. Nikada ne grade sluzave kolonije. Ćelije ponekad grade pseudofilamente od dve, ređe četiri u nizu, a izuzetno retko su sretani slučajevi ovakvih filamenata u kojima se nalazio veći broj ćelija, čak do dvadeset. U okviru pseudofilamenta ćelije su povezane svojim krajevima. Sluzni omotač potpuno odsustvuje, a sasvim retko se oko pojedinačnih ćelija uočava tanki, homogen, difuzan i bezbojan omotač. Ćelije su izduženo elipsoidne ili cilindrične, ponekad im je dužina i nekoliko puta duža od širine. Dužina im se kreće od 1,5 μm pa do 20 μm, a retko su sretane i duže ćelije. Najčešće im se širina kreće između 0,4 μm i 6 μm, a ređe i do 11 μm. Obično su prave, a ređe slabo iskrivljene. Imaju zaobljene krajeve. Tilakoidi su parietalno uređeni i lokalizovani uz ćelijske zidove. Sadržaj ćelije je obično homogen, a ponekad se uočava nekoliko osamljenih granula. Ćelije su obično bledoplavo-zelene boje, a ređe maslinastozelene, svetloplavo-zelene ili roze boje. Ne poseduju mogućnost hromatske adaptacije. Ćelije se aktivno kreću i ovakvo stanje se označava kao stadijum planokoke.

RAZMNOŽAVANJE. Predstavnici roda Synechococcus se razmnožavaju isključivo ćelijskom deobom. Po tipu ćelijske deobe je binarna fisija koja se odvija transverzalno i to uvek u jednoj ravni u uzastopnim generacijama koja je poprečno postavljena u odnosu na dužu osu ćelije. Ovim procesom nastaju dve kćerke ćelije. Ukoliko je došlo do simetrične deobe majke ćelije nastaju dve izomorfne ćerke ćelije, a ukoliko je došlo do asimetrične deobe majke ćelije nastaju dve heteromorfne ćerke ćelije. Do asimetrične deobe ćelije dolazi u suboptimalnim uslovima u kojima se jedinka našla. Novonastale ćerke ćelije ponekad ostaju zajedno nagrađujući pseudofilament. Pre sledeće deobe ćerke ćelije rastu više ili manje do veličine majke ćelije.

EKOLOGIJA.

FILOGENIJA. Filogenija roda Synechococcus je veoma problematična. Prema starijim hipotezama filogenije ovog roda, on vodi poreklo od roda Synechocystis. S druge strane, verovatno predstavlja ishodište roda Aphanothece iako nesumnjivi prelazi između ova dva roda nisu pronađeni. Prema ovoj hipotezi, rod Synechococcus je, takođe, u neposrednoj vezi sa rodom Rhabdoderma, ali su kod predstavnika roda Rhabdoderma pojedinačne ćelije tankom sluzi povezane u sitne kolonije. Prema novijim shvatanjima, koja koriste genetičke, molekularnobiološke, biohemijske i druge metode filogenetski položaj ovog roda je relativno jasno određen i blizak je sa rodom Prochlorococcus. Morfološki gledano vrste ovog roda su veoma slične, ali genetičke analize pokazuju da karakteristike G + C sadržaja varairaju u širokim rasponima i to od 39% do 71%. Prema ovim analizama rod predstavlja artefakt, tako da će verovatno u budućim klasifikacionim sistemima biti predstavljen većim brojem zasebnih rodova. U početku su postojali pokušaji da se ovaj rod podeli na tri grupe, svaka sa određenim rasponom G + C gena. Međutim, kasnija istraživanja morskih predstavnika ovog roda su ustanovila da se u okviru ovog roda nalazi veći broj genetičkih grupa ili uslovno rečeno rodova.

TAKSONOMIJA. Po pitanju broja vrsta koje obuhvata rod Synechococcus postoji više shvatanja, pa su u skladu s tim vršene mnogobrojne revizije. Prema savremenim shvatanjima u okviru ovog roda se nalazi oko 30 recentnih vrsta. Bergey's Manual (Herdman et al. 2001) deli tradicionalni rod Synechococcus na pet grupa koje su ekvivalentne rodovima i to na osnovu morfologije, fiziologije i genetičkih obeležja. U daljem tekstu će biti prikazano svih pet grupa po navedenom autoru.

SYNECHOCOCCUS ELONGATUS

SYNECHOCOCCUS AERUGINOSUS

SYNECHOCOCCUS LIVIDUS

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD GLOEOCAPSA

2008-05-17T13:05:00.000-07:00

SINONIM: Bichatia Turpin 1828.

TIPIČNA VRSTA: Gloeocapsa atrata

MORFOLOGIJA. Ćelije predstavnika roda Gloeocapsa su retko pojedinačne, a obično se grupišu u kolonije. Kolonije mogu biti mikroskopske u obliku malih nepravilnih agregacija ili makroskopske u obliku velikih želatinoznih, amorfnih nakupina koje ponekad prekrivaju velika područja vlažnih kamenitih podloga. Kolonije su izgrađene od 2-4-8 pa do mnogo ćelija koje su obavijene zajedničkim sluznim omotačem koji je obično širok i sastavljen od više tanjih lamelarnih omotača. Slojevitost omotača se izuzetno retko gubi i to najčešće pod dejstvom posebnim ekoloških faktora i u laboratorijskim uslovima i tada je sluzni omotač homogen. Ćelije su u koloniji raspoređene nepravilno, više ili manje udaljene jedna od druge, a u starijim kolonijama se nalaze u velikom broju, pa su često zbijene. Pojedinačne ćelije proizvode nakon deobe vlastite široke omotače, koji obično ne prate samo oblik ćelije.

CITOLOGIJA. Ćelije su najčešće loptaste, a ređe elipsoidne. Ukoliko su međusobno tesno priljubljene zadobijaju blag poluloptast ili zaobljeno-višeugaoni bolik, ali se ovo izuzetno retko događa kod predstavnika roda Gloeocapsa. Boja im je svetloplavo-zelena ili maslinasto zelena. U ćelijskom sadržaju se često nalazi malo granulitanog materijala, ali su granule pojedinačne. Gasne vakuole su pronađene samo kod jedne planktonske vrste. Oko svake ćelije se nalaze sluzni omotači. Oni su retko tanki, češće su debeli i ponekad u obliku naduvanih mehurova. Mekani su, bezbojni ili obojeni, slojeviti ili homogeni.

RAZMNOŽAVANJE. Predstavnici roda Gloeocapsa se vegetativno razmnožavaju binarnom fisijom u okviru sluznih omotača subkolonija i to u tri prostorne ravni koje se nalaze pod uglom od 90 stepreni u uzastopnim generacijama. Ćerke ćelije izlaze iz omotača matične subkolonije ali ostaju u generalnom omotaču kolonije, a pri tom ne nasleđujući deo sopstvenog sluznog omotača, već ga posle osamostaljivanja same produkuju. Novonastale ćelije rastu do veličine majke ćelije pre sledeće deobe. Ovim procesom kolonija raste i u njoj se produkuje više manjih kolonija, odnosno subkolonija. Proces formiranja novih kolonija se odvija oslobađanjem subkolonija ili pojedinačnih ćelija (u ovom slučaju sa ili bez sopstvenih omotača) iz matične kolonije. Zatim se u ovako novonastalim kolonijama odvija rast i deoba ćelija i stvaranje subkolonija dok cela kolonija ne postigne određenu veličinu, nakon čega proces stvaranja novih kolonija počinje iz početka. Kod nekih vrsta je zabeleženo stvaranje nanocita, a kod nekih spora. Spore su jednoćelijske ili dvoćelijske.

EKOLOGIJA. Predstavnici roda Gloeocapsa su se tokom evolucije prilagodili staništima u vodi i van nje. Većina terestričnih, a takođe i manji broj vodenih vrsta obrazuje na različitim podlogama veoma krupne, sluzave naslage različite boje. Vrste roda Gloeocapsa koje žive u vodi imaju bezbojnu galertu, dok se mnogi terestrični predstavnici karakterišu jarkim bojama. Njihov galertni omotač oko ćelija i kolonija može biti žut, crven ili ljubičast. Boja galertnog omotača potiče od supstance nazvane gleokapsin, a različita obojenost uslovljena je faktorima spoljašnje sredine. Prema jednom shvatanju različite boje gleokapsina nastaju usled nejednakog osvetljenja staništa, odnosno od različite izloženosti sunčevom zračenju. Prema drugom shvatanju različit kolorizam gleokapsina potiče od različite pH vrednosti sredine. Akvatični predstavnici se obično nalaze u planktonu, a nešto ređe bentosu stajaćih i sporotekućih kopnenih voda. Retko naseljavaju zaslanjene i slane vode. Neki predstavnici se nalaze kao fotobionti u lišajima.

TAKSONOMIJA. Rod je naziv dobio od grčkih reči gloia što znači lepak i latinskog capsa što znači kutija. Prema tome generalan prevod naziva Gloeocapsa bi bio lepljiva kutija. U okviru roda Gloeocapsa se nalazi oko 140 opisanih vrsta, ali samo pedesetak je bolje proučeno i nesumnjivo potvrđeno da pripadaju ovom rodu. Problem taksonomije ovog roda je oko pozicije grupe Chroococcus koju su mnogi autori tokom istorije klasifikacije modrozelenih prokariota uvrštavali u rod Gloeocapsa. Prema savremenim shvatanjima većine autora ove dve grupe su zasebni rodovi. Zbog svoje sličnosti i danas se vrše značajne revizije koje razgraničavaju ova dva roda i vrše premeštanja mnogih vrsta između njih. Kao osnovna razlika između ova dva roda uzima se oblik ćelija. Naime, za predstavnike roda Gloeocapsa je karakteristično da poseduju loptaste ili elipsoidne ćelije, dok je za vrste roda Chroococcus karakteristično da poseduju poluloptaste ili višeugaone ćelije. Samo prilikom nepovoljnih ekoloških faktora može doći do gušćeg rasporeda ćelija u okviru kolonija predstavnika roda Gloeocapsa i tada dobijaju blago poluloptast ili višeugaoni oblik. Međutim, ovo se ne može uzeti kao razlog za grupisanje ova dva roda u jedan, jer u normalnim uslovima postoje očigledne razlike među njima.
GLOEOCAPSA BITUMINOSA
GLOEOCAPSA DECORTICANS
GLOEOCAPSA KUETZINGIANA
GLOEOCAPSA PUNCTATA
GLOEOCAPSA RUPESTRIS

ROD MICROCROCIS

2008-05-15T07:02:00.000-07:00

SINONIMI: Beckia Elenkin 1933; Holopedia Elenkin 1938; Holopedium (Lagerheim) Lagerheim 1893; Pseudoholopedia (Ryppowa) Elenkin 1935; Merismopedia subgenus Holopedium Legerheim 1883.

TIPIČNA VRSTA: Microcrocis geminata

MORFOLOGIJA. Predstavnici roda Microcrocis imaju sluzave, pločaste, jednoslojne, slobodno živeće kolonije. Najčešće su mikroskopskih, a ređe makroskopskih dimenzija. Kolonije makroskopskih dimenzija se često sastoje od više manjih kolonija unutar generalne kolonije. U mlađim stadijumima razvića ćelije su često pravilno raspoređene u nizove, a kasnije dolazi do deformisanja ovih nizova u nepravilno uređenu koloniju. Unutar kolonije ćelije su postavljene pod pravim uglom u odnosu na pljosnati oblik kolonije. Zbog ovakvog rasporeda ćelija u koloniji, pri posmatranju na mikroskopu vide se vršni krajevi ćelija koji su okrugli. Ovo je značajan taksonomski i determinacijski karakter jer se na osnovu njega jasno razlikuje od sličnog roda Coccopedia. Površina kolonije je ravna ili talasasta. Sluz kolonije je bezbojna i homogena.

CITOLOGIJA. Ćelije vrsta roda Microcrocis su elipsoidne do cilindrične. Obično su u mlađim fazama životnog ciklusa elipsoidne, a kasnije se izdužuju i zadobijaju cilindričan izgled. Krajevi ćelija kod svih vrsta su zaobljeni, a sasvim retko se u nekim fazama životnog ciklusa javljaju ćelije koje nemaju zaobljene krajeve. Ne poseduju sluzne omotače. Ultrastruktura ćelija ovog roda je gotovo nepoznata. Najbolje je proučena vrsta M. geminata u čijem su protoplastu uočeni talasasti tilakoidi raspoređeni ravnomerno po ćeliji.

EKOLOGIJA. Vrste roda Microcrocis naseljavaju male stajaće i sporotekuće vode, ali i vodene basene sa dobro razvijenom vaskularnom florom i krupnim algama koje se razvijaju na peščanoj podlozi. Slatkovodni predstavnici su daleko brojniji, dok slanu i slankastu vodu naseljavaju samo dve do sada poznate vrste koje su pronađene u priobalnom delu mora i rečnim estuarima (M. sabulicola i M. marina). Najveći broj do sada poznatih vrsta ovog roda naseljava područja severne umerene zone, a ponajviše Evropu i Severnu Ameriku, dok je u tropima opisan mali broj vrsta.

TAKSONOMIJA. U okviru roda Microcrocis je do danas opisano nešto više od deset vrsta. Najproblematičnije pitanje taksonomije ovog roda je egzistencija ovog roda. Tačnije, da li ovu grupu modrozelenih prokariota treba razmatrati kao podrod roda Merismopedia ili kao zaseban rod. Većina današnjih algologa se odlučilo, kao i autor ovog teksta, za drugo shvatanje. Jasna razlika između ova dva roda je u obliku ćelija njihovih predstavnika.

MICROCROCIS GEMINATA (Lagerheim) Geitler 1942

Sinonimi: Microcrocis Dietelii P. Richter 1892; Holopedia Dietelii Migula 1907.

Opis: Kolonije ove vrste su mikroskopske, ali ipak krupne. Imaju pločast oblik, nepravilne konture, ponekad sa talasastom površinom i dubokim ulegnućima u nekom svom delu. Ćelije se karakterišu zaobljenim krajevima, dužinom 12-14 μm, širinom 6-7 μm i plavo-zelenom bojom. Ćelije su unutar kolonije raspoređene rastresito ili više-manje gusto, u životnom stadijumu nakon deobe nalaze se u grupama od po četiri, a u kasnijim životnim fazama su raspoređene bez ikakvog reda.

Ekologija: Vrsta Microcrocis geminata naseljava male stajaće ili sporotekuće reke, a ređe jezera. Vrsta je nalažena samo u Evropi.

MICROCROCIS PULCHELLA (Buell) Geitler 1942.

Basionim: Holopedia pulchella Buell 1938.

Opis: Kolonije su pločaste, cevaste, izduženog i nepravilnog oblika. Duge su između 72 i 86 μm, a široke između 50 i 71 μm. Sastavljene su od velikog broja ćelija (do 300) koje su gusto i nepravilno raspoređene. Kolonijalna sluz je homogena i difuzna. Ćelije imaju poligonalan oblik prilikom posmatranja kolonije na mikroskopu kada se vide vršni delovi ćelija ili su ovalno izdužene na periferiji kolonije. Posle deobe imaju poluloptast oblik pa im se dimenzije kreću 3,2 - 5,6 x (2) 2,3 - 3,6 μm. U zrelijem stadijumu se izdužuju, pa im se dužina kreće između 3,8 i 6 μm. Sadržaj ćelije je homogen i svetloplavo-zelene boje.

Ekologija: Izvorno je vrsta Microcrocis pulchella bila opisana u slatkovodnim ekosistemima, a kasnije su pronađene populacije u brakčatim vodama. Pošto je utvrđeno da nema morfocitoloških razlika između jedinki ove dve grupe populacija zaključeno je da vrsta naseljava i slatkovodne i brakčate vode. Prvobitno je sretana samo u jednom jezeru u Severnoj Americi, a kasnije je pronađena i u suptropskim predelima južnog Brazila.

ROD MERISMOPEDIA

2008-05-15T05:40:00.000-07:00

SINONIM: Agmenellum Brébisson 1839.

TIPIČNA VRSTA. Do danas postoje dva shvatanja o tipičnoj vrsti ovog roda. Tako prema nekim autorima vrsta Merismopedia punctata predstavlja tipičnu vrstu. Ovo shvatanje su prvi izložili Druet & Daily 1956. godine i ono je prihvaćeno od strane većeg broja autora, mada poneki autori navode i stav da je vrsta Merismopedia quadruplicata tipična, ali danas se ova vrsta najčešće izdvaja iz roda Merismopedia.

MORFOLOGIJA. U okviru roda Merismopedia se nalaze predstavnici na kolonijalnom nivou morfološke organizacije. Kolonije su najčešće mikroskopske, a sasvim retko makroskopske, uvek slobodno živeće. Imaju oblik jednoslojnih ploča, najčešće pravilnog kvadratnog ili pravougaonog oblika. Međutim, ređe dolazi do deformacije pravilnog oblika kolonija u starijim životnim fazama. Površina kolonije je najčešće ravna, mada kod nekih vrsta može biti talasasta. Kod oblika sa velikim kolonijama može doći do diferenciracije kolonije na više manjih kolonija koje su obavijene zajedničkim sluznim omotačem. Kolonije se sastoje od nekoliko do većeg broja ćelija, a par vrsta ima kolonije izgrađene od preko 4000 ćelija. Sluzni omotač kolonija je bezbojan, homogen, na ivicama kolonija u obliku uskog ili širokog pojasa.

CITOLOGIJA. Ćelije su sferične, široko elipsoidne ili loptaste, a retko su poluloptastog oblika i to samo kod vrsta čije su ćelije u koloniji tesno raspoređene. Obično su u okviru kolonije raspoređene u parovima, u grupama od po četiri, osam ili više ćelija. Takođe, kod pojedinih vrsta ćelije u okviru kolonije grade pravilne nizove koji su međusobno postavljeni pod pravim uglom. Ponekad dolazi do deformacije pravilnog rasporeda ćelija u koloniji usled mehaničkih pritisaka koje vrši spoljašnja sredina ili koje same ćelije međusobno stvaraju. Ćelije imaju homogen sadržaj bledoplavo-zelene, ljubičaste ili ružičaste boje. Kod par vrsta su u centralnim delovima ćelije pronađena prelomna tela koja se nazivaju aerotopi. Kod svih detaljnije proučenih vrsta roda Merismopedia pronađeni su parijetalno raspoređeni tilakoidi. Ćelije poseduju sopstvene želatinozne omotače ili su bez njih.

EKOLOGIJA. Svi predstavnici roda Merismopedia naseljavaju vodenu sredinu i to neki morsku, a drugi slatkovodnu. Slatkovodni predstavnici su daleko brojniji, dok slanu i slankastu vodu naseljava mali broj vrsta. U vodi slobodno plivaju, a samo izuzetno mogu da se nađu na nekoj podlozi i to najčešće epifitno na krupnijim biljkama, a retko na nekoj drugoj podlozi. Najpovoljnija sredina za razviće predstavnika roda Merismopedia su priobalne zone vodenih basena sa stajaćom vodom i mnoštvom krupnijih biljaka, pre svega skrivenosemenica. Pojedine vrste su pronađene i u planktonu. Većina do sada proučenih vrsta ovog roda naseljavaju severnu umerenu zonu, dok je u tropima nađen mali broj vrsta, ali se predpostavlja da će se i u tropskom i subtropskom pojasu pronaći veliki broj vrsta, jer se svake godine opiše par vrsta sa tih područja. Mnoge vrste ovog roda produkuju lipopolisaharide koji u kontaktu sa kožom čoveka dovode do njenog nadražaja.

TAKSONOMIJA. U okviru roda Merismopedia se danas nalazi oko 40 vrsta. U teorijskom pogledu rod nema problematičnu taksonomiju, jer su revizije ovog roda relativno ujednačene. Najveće razlike se ogledaju u pitanju uključivanja roda Microcrocis u ovaj rod kao zaseban podrod. U novijoj literaturi se obično ova dva taksona posmatraju kao dva zasebna roda, pa će u skladu s tim isto biti učinjeno i ovde. Međutim, u praksi je teško razlikovati pojedine vrste jer su u morfološkom pogledu dosta slične. Razlika između njih se ponajviše ogleda u dimenzijama ćelija. Predstavnici roda sa malim ćelijama i crvenkastim sadržajem mogu lako biti zamenjeni pri determinaciji sa vrstama roda Thiopedia (Rhodobacteria). Palinska & al. su 1996. godine sa nemačkog ostrva Norderney izolovali tri morfološke vrste: M. elegans, M. glauca i M. punctata. Oni su potvrdili da se radi o monofiletskom rodu i dokazali njegovu evolutivnu vezu sa rodom Synechocystis. Ukazali su na potrebu daljih proučavanja i potvrdu različitih fenotipova, ekotipova i varijeteta mnogih vrsta. Tako su na primer ukazali na moguću reviziju vrste M. glauca jer su uočili znatne genetičke razlike između pojedinih populacija.

MERISMOPEDIA ELEGANS A. Braun

MERISMOPEDIA GLAUCA (Ehrenberg) Kützing 1845.

MERISMOPEDIA MINIMA Beck 1897.

MERISMOPEDIA PUNCTATA Meyen 1839.

MERISMOPEDIA TENUISSIMA Lemmermann 1898

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD PHORMIDIUM

2008-05-13T23:55:00.000-07:00

SINONIMI: Hypheothrix (Gomont ex Gomont) Kirchner, 1898.

Cirrosiphon Duvigneaud et Symoens, 1949.

TIPIČNA VRSTA: Phormidium lucidum Kutzing ex Gomont 1892.

KOLONIJE. Zahvaljujući sposobnosti filamenata da se pomoću svojih sara međusobno slepljuju, vrste roda Phormidium se najčešće udružuju u sluzave, kožaste opne rasprostrte po podlozi. Ređe se dešava da se filamenti udružuju u snopiće. Ponekad su nastali snopići samo jednim krajem utvrđeni za podlogu, dok ostatak snopića slobodno pliva u vodi, pa tako nastaju sitne žbunolike tvorevine. Katkada nastali snopići uopšte nisu pričvršćeni za podlogu, već žive slobodno u vodi ili plutaju na njenoj površini. Retko se filamenti javljaju pojedinačno.

FILAMENTI. Filamenti predstavnika roda Phormidium su dugi, cilindrični, najčešće pravi. Međutim, ponekada dolazi do njihovog iskrivljenja ili spiralizacije i to najčešće samo na krajevima, a sasvim retko celom svojom dužinom. Oko trihoma se razvija sara u obliku manje ili više mekog i tankog sloja sluznog omotača. Sara je najčešće retko uočljiva, jer se rasplinjava u vodi. Predstavnici ovog roda imaju sposobnost kretanja puzanjem ili rotiranjem unutar i izvan sluznog omotača. Tilakoidi su najčešće radijalno raspoređeni u hromoplazmi vegetativnih ćelija. Gasne vakuole nisu prisutne u vegetativnim ćelijama. Apikalne ćelije trihoma su najčešće uže i zaobljenije od ostalih vegetativnih trihoma i često imaju kaliptru.

EKOLOGIJA. Predstavnici roda Phormidium su široko rasprostranjeni po svetu i naseljavaju stajaće i tekuće slatke i slane vode, zatim vlažno zemljište, vlažne stene, zidove, blato i slično. Mnoge vrste naseljavaju i ekstremnija staništa poput termalnih izvora, zaslanjenih zemljišta, arktičkih voda, smrznutih jezera i potoka i druga. Vrsta Phormidium corallyticum se udružuje u patogene mikrobiološke zajednice koje prete da unište pojedine koralne grebene. Ovo se dešava usled velike proizvodnje sulfida od strane ovih mikroorganizama i samim tim stvaranje anaerobne sredine koja dovodi do izumiranja korala. Ovaj "crni pojas bolesti" se svakodnevno približava koralnim grebenima za nekoliko milimetara. Vrsta Phormidium fragile naseljava okolinu aktivnog vulkana Mount Erebus gde temperatura doseže 60 stepeni celzijusa. Pojedine vrste podnose veoma dugotrajne suše.

TAKSONOMIJA. U okviru ovog roda je do sada zabeleženo gotovo 200 vrsta. Mnoge od ovih vrsta su tokom istorije klasifikacije ovog roda bile u okvirima drugih rodova, a ponajviše u rodovima Oscillatoria i Lyngbya. Razlike između ova tri roda su jako male, a pogotovo u morfološkom pogledu. Zbog toga se pri determinaciji ova tri roda mogu lako zameniti. Treba napomenuti i da različiti autori daju različite kriterijume i granice između ova tri roda. Osnovni kriterijum za razlikovanje ova tri roda je sara. Ona kod tipičnih predstavnika roda Oscillatoria ne postoji, kod roda Phormidium je izuzetno tanka, a kod roda Lyngbya je debela i slojevita. Danas se ovaj rod obično deli na tri podroda: Gomontinema Anagnostidis et Komárek, Phormidium i Hansgirgia Anagnostidis et Komárek.

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD ANABAENA

2008-05-13T07:06:00.000-07:00

SINONIMI:

TIPIČNA VRSTA:

MORFOLOGIJA. Filamenti vrsta roda Anabaena su pojedinačni ili ujedinjeni u meke, sluzave grupacije u obliku pihtijastih parčića (subgenus Dolichospermum)ili mekih, kožastih opni nepravilnog oblika rasprostrtih po podlozi (subgenus Anabaena). Trihomi kod predstavnika ovog roda su pravi ili na različite načine izuvijani, a ponekad spiralno uvijeni. Najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe su na krajevima slabo suženi. Sara je bezbojna, nežna, rasplinjava se u vodi te je često slabo uočljiva. Heterociste su sferične, široko ovalne ili valjkaste, ponekad izdužene. Obično su malo veće od vegetativnih ćelija. Po pravilu su interkalarne, a na krajevima trihoma se mogu naći samo prilikom raskidanja filamenta. Obično se u jednom trihomu nalaze 3 do 9 heterocista, a retko više. Spore su sferične, ovalne ili valjkaste. Najčešće su pojedinačne mada se mogu naći i u nizovima. Obično se nalaze uz heterociste, a ređe su udaljene od njih.

CITOLOGIJA. Vegetativne ćelije su cilindrične, u obliku bureta ili loptaste, svetloplavo-zelene ili maslinasto zelene boje. Dužina ćelija može biti kraća ili duža od njihove širine. Vegetativne ćelije predstavnika podroda Dolichospermum sadrže gasne vakuole, dok predstavnici podroda Anabaena ne poseduju gasne vakuole, ali im je često sadržaj ćelije granuliran. Terminalne ćelije ne sadrže vakuole, ponekad su blago konusno izdužene na vrhu su konusno zaobljene ili loptaste.

EKOLOGIJA. Većina predstavnika ovog roda naseljava plankton slatkih stajaćih vode u kojima često izazivaju cvetanje vode. Vrste koje ne naseljavaju plankton obično žive u jezerima, ribnjacima i tresetnim blatima. Manji broj vrsta živi izvan vode, a ponajviše vlažna zemljišta. Manji broj predstavnika naseljava termalne izvore ili živi epifitno. Nekoliko vrsta je pronađeno u bentosu slanih voda. Mnoge vrste imaju ograničeno rasprostranjenje, ali generalno gledano rod Anabaena je ima kosmopolitsko rasprostranjenje.

TAKSONOMIJA. U okviru roda Anabaena se nalazi veliki broj vrsta. Međutim, iako je rod poznat skoro 200 godina mnoge vrste su još uvek slabo ispitane, a svake godine se opiše veliki broj novih vrsta. Zbog svega navedenog rod Anabaena je podložna većem broju revizija, te stoga je poprilično problematičan taksonomski status ovog roda. U savremenoj literaturi se ovaj rod deli na dva podroda: Dolichospermum i Anabaena.

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

ROD NOSTOC

2008-05-02T11:55:00.000-07:00

TIPIČNA VRSTA: Nostoc commune

GRAĐA KOLONIJE. Rod Nostoc se posebno karakteriše izraženom pojavom obrazovanja kolonija veoma različitog, ali često stalnog, oblika. Pored ove osobine rod karakteriše i rasplinjavanje sare kod konaca u unutrašnjosti kolonije pri čemu se sara uočava samo na obodu kolonije, kao i sporama koje se javljaju u nizovima. Kolonije su meke ili tvrde, često veoma krupne. Dok su mlade imaju loptast oblik, a kasnije mogu imati različit oblik ili su kolonije bezlične. Kolonije su na periferiji obavijene više ili manje mekim peridermom ili su bez njega. Kada su vlažne kolonije su najčešće tamno maslinastozelene boje, mada mogu biti gotovo žute do smeđe. Kada su suve obično pocrne.

GRAĐA KONCA. Konci su celom svojom dužinom podjednake širine ili se slabije sužavaju uz heterociste. Građeni su od cilindričnih, ređe bačvastih do gotovo sferičnih ćelija. Varijacije veličine i oblika ćelija su ponekad očigledne i u okviru iste vrste, pa ne predstavljaju značajniji taksonomski karakter. Vegetativne ćelije su obično plavo-zelene ili maslinastozelene boje. Protoplazma sadrži 70% do 85% vode. Konci su u koloniji najčešće gusto i bez ikakvog rasporeda raspoređeni, a retko imaju radijalan raspored. Poseduju debele sluzne omotače koji se u delovima konaca koji su u unutrašnjosti kolonije rasplinjavaju, a mogu se očuvati u delovima konca koji se nalaze u perifernim delovima kolonije. Pojedini konci su celi u središnjim delovima kolonije, pa oni mogu imati ceo omotač rasplinut u homogenu masu kolonije. Trihomi koji se celom dužinom nalaze u perifernim delovima kolonije imaju u potpunosti očuvane sluzne omotače. Heterociste su interkalarne, pojedinačne ili se obrazuju nizovi od nekoliko heterocista. Samo pri formiranju hormogonija se heterociste mogu naći na krajevima trihoma. Akineti se u trihomu najčešće raspoređuju tako da grade niz, a retko su pojedinačne. Obično su elipsoidnog oblika i malo veći od vegetativnih ćelija. U trihomima predstavnika roda Nostoc akineti se obično nalaze na polovini puta između dve heterociste. Ovo je značajan taksonomski karakter za razlikovanje predstavnika roda Nostoc od predstavnika roda Anabaena, kod kojih se akineti obično nalaze uz heterociste. Interesantna je pojava da se ponekad gotovo sve ćelije trihoma transformišu u akinete. Hormogonije se obrazuju sporadično od bilo kojeg konca kolonije. One mogu da nastanu kidanjem končastog tela, dezintegracijom heterocisti, ili iz akineta iz koga niče nova hormogonija.

EKOLOGIJA. Većina vrsta roda Nostoc naseljava stajaće, sporotekuće ili ređe umereno brzotekuće slatke vode. Često se nalaze na različitim podlogama i predmetima u vodi, a neretko i epifitno. Pojedini predstavnici se nalaze i van vode. Najčešće na vlažnim površinama, u zemljištu, a ponekad i kao simbionti biljaka ili kao fotobionti u lišajima. Do danas ni jedna vrsta roda Nostoc nije zabeležena u slanim vodama. Vrste ovoga roda mogu da vežu atmosferski azot tako da učestvuju u poboljšanju kvaliteta zemljišta. Predstavnici roda Nostoc imaju specifičan vegetativni životni ciklus u toku koga se razlikuje nekoliko karakterističnih faza. Neke vrste iz ovoga roda se koriste i u ljudskoj ishrani, pošto sadrže proteine i vitamin C.

TAKSONOMIJA. Iako je rod poznat gotovo 250 godina i danas se u okviru njega vrše značajnije revizije. Do danas je poznato oko 200 vrsta u okviru ovog roda, mada se predpostavlja da će biti opisano još mnogo vrsta pošto tropske i subtropske oblasti gotovo uopšte nisu proučene što se tiče ovog roda modrozelenih prokariota. U starijim klasifikacionim sistemima je više autora pokušalo da podeli rod na manje celine. Međutim, današnja shvatanja roda ne definišu dopunske kategorije u okviru ovog roda, pa se takvo mišljenje prihvata i u ovom tekstu. Takođe je vršena i diferencijacija vrsta na niže kategorije od strane različitih autora na različite načine. Pri tome treba imati u vidu da se mnoge vrste gajene u laboratorijskim uslovima značajno razlikuju od predstavnika tih vrsta sakupljenih sa prirodnih staništa. Ipak biće u kratkim crtama objašnjen najpoznatiji pokušaj podele ovog roda na sekcije koji je predložio Jelenkin. On je 1938. godine u okviru roda Nostoc razlikovao četiri sekcije koje se zasnivaju na morfologiji kolonija:

1. Sekcija: Amorphonostoc. Predstavnici ove sekcije se odlikuju mikroskopskim kolonijama ili njihovim nakupinama. Kolonije ređe dostižu do pola milimetra u prečniku. Obavijene su mekim sluznim omotačem koji se naziva periderm. Kolonije su pojedinačne ili se slivaju u velikom broju u bezličnu sluznu masu.

2. Sekcija: Sphaeronostoc. Kolonije predstavnika ove sekcije su uglavnom makroskopske i kreću se od 1 do 55 milimetara u prečniku. Obično su više ili manje loptaste, ređe elipsoidne, a obavijene su tvrdim peridermom.

3. Sekcija: Nematonostoc. Predstavnici ove sekcije imaju snažne, sluzave končaste kolonije koje su makroskopskih veličina i obavijene su tvrdim peridermom. U okviru ove sekcije se razlikuje samo vrsta Nostoc flagelliforme.

4. Sekcija: Stratonostoc. Predstavnici ove sekcije imaju makroskopske kolonije sa tvrdim ili mekim peridermom. Kolonije su samo u mladosti loptastog oblika, kasnije nepravilnog, često pljosnatog oblika. U okviru ove sekcije se nalazi najveći broj predstavnika roda.

U novije vreme većina autora rod Nostoc deli na dva podroda: Nostoc i Amorphonostoc. Ovakva podela se, pored morfologije kolonija, zasniva još i na vegetativnom životnom ciklusu. Prema ovom shvatanju subgenus Amorphonostoc nema periderm, tj. meki sluzni omotač se ne shvata kao posebna tvorevina. Takođe ovaj podrod ima jednostavniji vegetativni ciklus. Subgenus Nostoc ima jasno definisan periderm i složeniji vegetativni životni ciklus. Bez ulaženje u podele roda na podrodove i sekcije daje se prikaz najpoznatijih vrsta roda Nostoc.

NOSTOC COMMUNE Vaucher 1803.

Opis: Kolonije ove vrste imaju dobro razvijen i tvrd periderm. U mladosti su loptaste, a kasnije pljosnate, do nekoliko centimetara u prečniku, tamnije boje, sa talasastom površinom. Sara je jedino jasno uočljiva na površini kolonije, debela, često bradavičasta, žuto-mrke boje. Trihomi su međusobno gusto raspoređeni u koloniji, široki 4-6 mikrometara, bledoljubičaste boje. Ćelije su duge oko 5 μm, kratko-bačvaste ili gotovo loptaste. Kod ove vrste je 1988. godine pronađen, dotada nepoznat, apsorbcioni pigment UV-A/B. Ovaj pigment omogućava ne samo preživljavanje sušnog perioda već i opstanak u predelima sa visokim nivoom UV zračenja. Heterociste imaju oko 7 μm u prečniku, loptaste i često se nalazi po nekoliko u nizu. Spore se nalaze relativno retko. Veličina im je skoro ista kao i veličina vegetativnih ćelija, poseduju glatki bezbojni omotač. Vrsta je veoma polimorfna.

Ekologija: Vrsta Nostoc commune najčešće naseljava relativno suva staništa poput livada, ivica puteva, stepa i polupustinja. Ređe naseljava površine vlažnih stena i kamenja, a sasvim retko male vodene basene. Često se koristi za ishranu u Kini, Japanu i na ostrvu Java. Ova vrsta je do sada nalažena u Evropi, Aziji, Africi i Americi.

NOSTOC GELATINOSUM Schousboe

Sinonim: Stratonostoc gelatinosum (Schousboe) Elenkin 1938.

Opis: Kolonije ove vrste, dok su mlade, imaju oblik kvržica veličine do 2 cm koje su pričvršćene za podlogu. Obično kasnije dolazi do obrazovanja većih nakupina koje su rasprostrte po podlozi, mrke boje, sa tankim i mekim peridermom. Trihomi su u unutrašnjosti kolonije rastresito raspoređeni. Sluz unutar kolonije je bezbojna, a ona u površinskim slojevima kolonije je svetlije mrko obojena. Ćelije su najčešće izduženo-cilindrične, duge od 5 do 10, a široke oko 4 mikrometra. Heterociste su elipsoidne, duge 6-10 μm, a široke oko 5 μm. Akineti su dugi od 8 do 14 μm, široki 6 do 8 μm, imaju mrko obojen omotač sa nežnim bodljama na površini.

Ekologija: Vrsta Nostoc gelatinosum je najčešće nalažena na površinama vlažnih zemljišta i stena. Retko naseljava termalne izvore. Ova vrsta je relativno retko nalažena u Evropi, Aziji i Americi.

NOSTOC LINCKIA (Roth) Bornet et Thuret 1880.

Basionim: Rivularia Linckia Roth 1802.

Sinonim: Stratonostoc linckia (Roth) Elenkin 1938.

Opis: Kolonije ove vrste su u mladosti loptastog oblika i pričvršćene za podlogu. U kasnijim stadijumima životnog ciklusa zadobijaju nepravilan oblik, postaju slobodno plivajuće, plavo-zelene, bledoljubičaste, prljavozelene ili mrke boje. Sara je bezbojna, slabo razvijena i uočljiva samo na površini kolonije. Ćelije su kratko-bačvastog oblika, široke 3,5-4-(4,7) μm. Heterociste su približno loptastog oblika, u prečniku 6-7 μm. I akineti su približno loptastog oblika, široki 6-7 μm, dugi 7-8 μm, poseduju gladak omotač mrke boje.

Ekologija: Vrsta Nostoc linckia najčešće naseljava stajaće slatke ili zaslanjene vode. Ređe je nalažena u tekućim vodama i površini vlažnog zemljišta. Sasvim retko naseljava termalne izvore. Vrsta je do sada zabeležena u Evropi, Aziji i Americi.

NOSTOC MINUTUM Desmaziers 1831.

Sinonim: Stratonostoc minutum (Desmaz.) Elenkin 1938.

Opis: Kolonije ove vrste su sitne, u prečniku do 1 cm. U mladosti su loptastog oblika, a kasnije se najčešće razvijaju u obliku nakupina rasprostrtih po podlozi. Imaju dobro razvijen tvrd periderm. U sluzi unutar kolonije trihomi su međusobno gusto isprepleteni. Ćelije su bačvastog oblika, široke 2,5 do 3 μm. Heterociste su unekoliko krupnije od vegetativnih ćelija i široke su 4 do 5 μm. Ova vrsta ne poseduje akinete. Slična je vrsti Nostoc sphaericum od koje se razlikuje po tome što ima uže ćelije i heterociste, kao i manje dimenzije kolonija i nakupina.

Ekologija: Vrsta Nostoc minutum naseljava površinu vlažnog zemljišta. Retko je nalažena u Evropi. Aziji i Americi.

NOSTOC MUSCORUM Agardh 1812.

Sinonim:

Opis:

Ekologija:

NOSTOC PALUDOSUM Kutzing 1850-52

Sinonim:

Opis:

Ekologija:

NOSTOC SPHAERICUM Vaucher 1803.

Sinonim:

Opis:

Ekologija:

NOSTOC INTERBRYUM C. L. Sant Anna et al. 2007.

Opis:

Ekologija:

NOSTOC VIRIDE C. L. Sant Anna et al. 2007.

Opis:

Ekologija:

NOSTOC ALATOSPORUM C. L. Sant Anna et al. 2007.

Opis:

Ekologija:

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

LITERATURA

2008-04-30T12:30:00.000-07:00

1. Aboal, M. & Fletcher, L. (1996). Structure and ecology of Placoma vesiculosum (Entophysalidaceae, Cyanophyceae) from a southeastern Spanish saltwater torrent. Phycologia 35: 537-541, 10 figs, 2 tables.
2. Aboal, M. (1988). Aportación al conocimiento de las algas epicontinentales del Sudeste de España. III. Cianofíceas (Cyanophyceae Schaffner 1909). Anales Jardín Botánico de Madrid 45(1): 3-46.
3. Ahlgren, G. & Hyenstrand, P. (2003). Nitrogen limitation effects of different nitrogen sources on nutritional quality of two freshwater organisms, Scenedesmus quadricauda (Chlorophyceae) and Synechococcus sp. (Cyanophyceae). Journal of Phycology 39: 906-917.
4. Alvarez-Cobelas, M. & Gallardo, T. (1988). Catálogo de las algas continentales españolas V. Cyanophyceae Schaffner 1909. Acta Botanica Malacitana 13: 53-76.
5. Andreis, C. (1975). A survey of different types of vacuoles in the Cyanophyceae. Giornale Botanico Italiano 109: 193-204.
6. Asencio, A.D. & Aboal, M. (2003). The presence of Arthronema africanum (Cyanophyceae/Cyanobacteria, Oscillatoriales) in Almería desert, SE Spain, with implications on its biogeographical distribution. Algological Studies 108 (Cyanobacterial Research 3): 7-14.
7. Azevedo, M.T.P. & Sant'Anna, C.L. (1994). Cyanostylon gelatinosus, a new species (Chroococcaceae, Cyanophyceae) from Sao Paulo State, Brazil. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 75: 75-78.
8. Azevedo, M.T.P. & Sant'Anna, C.L. (1994). Hormothece geitleriana: A new edaphic chroococcal Cyanophyceae from Sao Paulo State, Brazil. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 75: 75-78.
9. Bailey-Watts, A.E. & Komárek, J. (1991). Towards a formal description of a new species of Synechococcus (Cyanobacteria/Cyanophyceae) from the freshwater picoplankton. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 61: 5-19.
10. Baileywatts, A.E. & Komarek, J. (1991). Towards a formal description of a new species of Synechococcus (Cyanobacteria Cyanophyceae) from the freshwater picoplankton. Arch Hydrobiol (S88): 5-19.
11. Barriga, A., Gomez, P.I., Gonzalez, M.A. & Montoya, R. (2006). Analyses of rhibsomal sequences and biotechnological potential as sourcves of C-phycocyanin in one Chilean strain of Spirulina and two foreign strains of Arthrospira (Cyanophyceae). Cryptogamie, Algologie 27: 185-198, 5 figs.
12. Baurain, D., Renquin, L., Grubisic, S., Scheldeman, P., Belay, A. & Wilmotte, A. (2002). Remarkable conservation of internally transcribed spacer sequences of Arthrospira ("Spirulina") (Cyanophyceae, Cyanobacteria) strains from four continents and of recent and 30-year-old dried samples from Africa. Journal of Phycology 38: 384-393.
13. Ben-Porath, J., Carpenter, E.J. & Zehr, J.P. (1993). Note: Genotypic relationships in Trichodesmium (Cyanophyceae) based on nifH sequence comparisons. Journal of Phycology 29: 806 -810, 1 fig.
14. Bird, C.J. & McLachlan, J. (1977). Investigations of the marine algae of Nova Scotia: XIII. Cyanophyceae. Proc. N. S. Acad. Sci. 28: 65-86.
15. Bittencourt-Oliveira, M. do C., de Oliveira, M.C. & Bolch, C.J.S. (2001). Genetic variability of Brazilian strains of the Microcystis aeruginosa complex (Cyanobacteria/Cyanophyceae) using the phycocyanin intergenic spacer and flanking regions (cpcBA). Journal of Phycology 37: 810-818.
16. Blair, S.M. & Meyer, M.C. (1986). Productivity of Microcoleus lyngbyaceus (Cyanophyceae; Oscillatoriceae) in various light and temperature conditions. Botanica Marina 29: 297-287.
17. Boye-Petersen, J. (1923). The freshwater Cyanophyceae of Iceland. Arb. Bot. Kobenhavn (The Botany of Iceland, 2) 101(7): 251-324.
18. Boyer, S.L., Johansen, J.R., Flechtner, V.R. & Howard, G.L. (2002). Phylogeny and genetic variance in terrestrial Microcoleus (Cyanophyceae) species based on sequence analysis of the 16s rRNA gene and associated 16S-23S ITS region. Journal of Phycology 38: 1222-1235.
19. Branco, L.H.Z.; Necchi, O.Jr. & Branco C.C.Z. (1999). Cyanophyceae from Iotic ecosystems of Sao Paulo State, southeastern Brasil. Arch. Hydrobiol./Algological Studies 94: 63-87.
20. Brock, T.D. (1975). Effect of water potential on a Microcoleus (Cyanophyceae) from a desert crust. Journal of Phycology 1: 316-320.
21. Brunberg, A.-K. & Blomqvist, P. (2003). Recruitment of Microcystis (Cyanophyceae) from lake sediments: the importance of littoral inocula. Journal of Phycology 39: 58-63.
22. Burnham, J.C. & Sun, D. (1977). Electron microscope observations on the interaction of Bdellovibrio bacteriovorus with Phormidium luridum and Synechococcus sp. (Cyanophyceae). Journal of Phycology 13: 203-208, 13 figs.
23. Büdel, B. & Henssen, A. (1983). Chroococcidiopsis (Cyanophyceae), a phycobiont in the lichen family Lichinaceae. Phycologia 22: 367-375, 31 figs.
24. Calvo, S. & Barbara, I. (2003). Cyanophyceae from Galician salt-marshes (NW Spain). In: . ( Eds) Vol.109, pp. 139-170.
25. Cannon, R.E., Shane, M.S. & Whitaker, J.M. (1976). Interaction of Plectonema boryanum (Cyanophyceae) and the LPP-cyanophages in continuous culture. Journal of Phycology 12: 418-421, 4 figs.
26. Carlton, R.G. & Paerl, H.W. (1989). Oxygen-induced changes in morphology of aggregates of Aphanizomenon flos-aquae (Cyanophyceae): implications for nitrogen fixation potentials. Journal of Phycology 25: 326-333.
27. Carvalho, J.C.M., Francisco, F.R., Almeida, K.A., Sato, S. & Converti, A. (2004). Cultivation of Arthrospira (Spirulina) platensis (Cyanophyceae) by fed-batch addition of ammonium chloride at exponentially increasing feeding rates . Journal of Phycology 40: 589-597.
28. Chaloub, R.M., Magalhães, C.C.P. and dos Santos, C.P. (2005). Early toxic effects of zinc on PSII of Synechocystis aquatilis f. aquatilis (Cyanophyceae) . Journal of Phycology 41: 1162-1168.
29. Cmiech, H.A. & Leedale, G.F. (1987). Morphological and ultrastructural variability of planktonic Cyanophyceae in relation to seasonal periodicity III. Gomphosphaeria naegeliana. British Phycological Journal 22: 339-343.
30. Cmiech, H.A., Leedale, G.F. & Reynolds, C.S. (1984). Morphological and ultrastructural variability of planktonic Cyanophyceae in relation to seasonal periodicity I. Gloeotrichia echinulata: vegetative cells, polarity, heterocysts, akinetes. British Phycological Journal 19: 259-275, 45 figs.
31. Cmiech, H.A., Leedale, G.F. & Reynolds, C.S. (1986). Morphological and ultrastructural variability of planktonic cyanophyceae in relation to seasonal periodicity II. Anabaena solitaria: vegetative cells, heterocysts, akinetes. British Phycological Journal 21: 81-92.
32. Cmiech, H.A., Leedale, G.F. & Reynolds, C.S. (1988). Morphological and ultrastructural variability of planktonic Cyanophyceae in relation to seasonal periodicity. IV. Aphanizomenon flos-aquae: vegetatice cells, heterocysts, akinetes. British Phycological Journal 23: 239-250.
33. Cmiech, H.A., Reynolds, C.S. & Leedale, G.F. (1984). Seasonal periodicity, heterocyst differentiation and sporulation of planktonic Cyanophyceae in a shallow lake, with special reference to Anabaena solitaria. British Phycological Journal 19: 245-257.
34. Collins, C.D. & Boylen, C.W. (1982). Physiological responses of Anabaena variabilis (Cyanophyceae) to instantaneous exposure to various combinations of light intensity and temperature. Journal of Phycology 18: 206-211, 8 figs, 1 table.
35. Cordero, P.A., Jr (1976). The marine algae of Batan Island, Northern Philippines, I: Cyanophyceae and Phaeophyceae. Fisheries Research Journal of the Philippines 1(2): 3-29, Figs. A-O.
36. Coute', A., Leitao, M. & Sarmento, H. (2004). Cylindrospermopsis sinuosa spec. nova (Cyanophyceae, Nostocales), une nuovelle espece du sud-ouest de la France. Algological Studies 111: 1-15.
37. Craig, S.R. & Budd, K. (1979). Chloride uptake by Anacystis nidulans (Cyanophyceae). Journal of Phycology 15: 300-304, 3 figs, 3 tables.

38. Cvijan, M.
39. de Magalhaes, C.C.P., Cardoso, D., dos Santos, C.P. & Chaloub, R.M. (2004). Physiological and photosynthetic responses of Synechocystis aquatilis f. aquatilis (Cyanophyceae) to elevated levels of zinc. Journal of Phycology 40: 496-504.
40. de Nobel, W.T., Snoep, J.L., Westerhoff, H.V. & Mur, L.R. (1997). Interaction of nitrogen fixation and phosphorus limitation in Aphanizomenon flos-aquae (Cyanophyceae). Journal of Phycology 33: 794-799, 4 figs, 2 tables.
41. De Vecchi, L. & Caiola, M.G. (1986). An ultrastructural and cytochemical study of Anabaena sp. (Cyanophyceae) envelopes. Phycologia 25: 415-422.
42. Diannelidis, T. (1953). Contribution à la connaissance des algues marines des Sporades du Nord (Cyanophyceae, Chlorophyceae, Phaeophyceae, Rhodophyceae). Prak. Hellenic Hydrobiol. Inst. 6: 41-84.
43. Elder, R.G. & Parker, M. (1984). Growth response of a nitrogen fixer (Anabaena flos-aquae, Cyanophyceae) to low nitrate. Journal of Phycology 20: 296-301.
44. Elenkin, A.A. (1935). Ob osnovnykh printsipakh sistemy Cyanophyceae (razrabotannoj mnoyu v monografii sinezelenykh vodoroslej SSSR, v svyazi s kriticheskimi primechaniyami k sisteme Geitler'a 1925 i 1932 gg). Sovetsk. Bot. 1934(5): 51-83.
45. Emlyn-Jones, D., Woodger, F.J., Andrews, T.J., Price, G.D. & Whitney, S.M. (2006). A Synechococcus PCC7942 ccmM (Cyanophyceae) mutant pseudoreverts to air growth without regaining carboxysomes. Journal of Phycology 42: 769-777.
46. Fedorov, V.G. (1967). O nekotorych sinezelenych vodorosljach iz Zapadnoj Sibiri. (Nonnullae Cyanophyceae e Sibiria occidentali. Nov. Sist. Nizs. Rast. 1967: 11-15.
47. Feldmann, J. & Feldmann, G. (1953). Observations sur les genres Dermocarpa et Dermocarpella (Cyanophyceae). Österreichische Botanische Zeitschrift 100(4/5): 505-514.
48. Feldmann, J. & Feldmann, G. (1953). Observations sur les genres Dermocarpella (Cyanophyceae). Österreichische Botanische Zeitschrift 100: 505-514, 3 figs.
49. Fjerdingstad, E. (1969). Cell dimensions and taxonomy of Anabaena variabilis Kütz. emend. (Cyanophyceae). Schweiz. Z. Hydrol. 31: 59-80.
50. Fott, B. (1972). On the occurrence and the taxonomy of the genus Microcrocis P. Richter (Cyanophyceae). Preslia (Praha) 44: 97-99.
51. Frémy, P. & Børgesen, F. (1936). Marine algae from the Canary Islands especially from Teneriffe and Gran Canaria IV. Cyanophyceae. Det Kgl Danske Videnskabernes Selskab Biologiske Meddelelser 12(5): 1-43.
52. Frémy, P. (1939). Cyanophyceae. In: Marine algae from the Iranian Gulf especially from the innermost part near Bushire and the Island Kharg. (Børgesen, F. Eds), pp. 55-57. Copenhagen:
53. Frémy, P. (1949). Cyanophyceae. Explor. Parc Nat. Albert, Mission H. Dumas, Fasc. 19: 17-51.
54. Fresnedo, O. & Serra, J.L. (1992). Effect of nitrogen starvation on the biochemistry of Phormidium laminosum (Cyanophyceae). Journal of Phycology 28: 786-793, 5 figs, 2 tables.
55. Friedmann, E.I. (1979). The genus Geitleria (Cyanophyceae, Cyanobacteria): Distribution of G. calcarea and G. floridana n. sp.. Pl Syst Evol 131: 169-178.
56. Gao, K. & Ai, H. (2004). Relationship of growth and photosynthesis with colony size in an edible cyanobacterium, Ge-Xian-Mi Nostoc (Cyanophyceae) (Note). Journal of Phycology 40: 523-526.
57. Gao, K. & Zou, D. (2001). Photosynthetic bicarbonate utilization by a terrestrial cyanobacterium, Nostoc flagelliforme (Cyanophyceae). Journal of Phycology 37: 768-771.
58. Gardner, N.L. (1906). Cytological studies in Cyanophyceae. Uni. of Cal. Publ. Botany 2(12): 237-296.
59. Geitler, L. (1925). Cyanophyceae. In: Die Süsswasser-Flora Deutschlands, Österreichs und der Schweiz. (Pascher, A. Eds) Vol.12, pp. 1-450. Jena: Gustav Fischer.
60. Geitler, L. (1932). Cyanophyceae. In: Kryptogammenflora von Deutschland, Osterreich, under de Sweitz. (Rabenhorst, L. Eds) Vol.14, pp. 673-1056. Leipzig: Akademische Verlagsgesellschaft.
61. Gonzalez-Gil, S., Aguilera, A., Lopez-Rodas, V. & Costas, E. (1999). Characterization of morphospecies and strains of Pseudanabaena (Cyanophyceae) from laboratory cultures using antibodies and lectins. European Journal of Phycology 34: 27-33, 7 tables.
62. Guener, H., Aysel, V., Sukatar, A. & OEztuerk, M. (1984). Check-list of Izmir Bay marine algae: II. Phaeophyceae, Chlorophyceae and Cyanophyceae. Ege University, Faculty of Sciences Journal Ser. B., 7: 57-65.
63. Halfen, L.N. & Halfen, M.E. (1978). Influence of trichome length on linear translation in Oscillatoria princeps (Cyanophyceae). Journal of Phycology 14: 437-439, 1 fig, 2 tables.
64. Hassler, C.S., Twiss, M.R., McKay, R.M.L. & Bullerjahn, G.S. (2006). Optimization of iron-dependent cyanobacterial (Synechococcus, Cyanophyceae) bioreporters to measure iron bioavailability. Journal of Phycology 42: 324-335.
65. Healey, P.F. (1985). Interacting effects of light and nutrient limitation on the growth rate of Synechoccus linearis (Cyanophyceae). Journal of Phycology 21: 134-146, 12 figs, 1 table.
66. Henley, W.J. & Yin, Y. (1998). Growth and photosynthesis of marine Synechococcus (Cyanophyceae) under iron stress. Journal of Phycology 34: 94-103, 6 figs, 3 tables.
67. Hiramatsu, N. (1967). Cyanophyceae from Nagasaki Prefecture. Japanese Journal of Botany 42: 33-43.
68. Hoffmann, L. & Demoulin, V. (1993). Marine Cyanophyceae of Papua New Guinea. III. The Genera Borzia and Oscillatoria. Botanica Marina 36: 451-459, 13 figs.
69. Hoffmann, L. (1988). The development of hormogonia, a possible taxonomic criterium in false-branching blue-green algae (Cyanophyceae, Cyanobacteria). Archiv für Protistenkunde 135: 41-43.
70. Hollerbach, M.M. (1935). Nouvelles especes de Cyanophyceae decouvertes dans le sols. Acta Inst. Bot. Acad. Sci. URSS Ser 2, 2: 49-50.
71. Huang, T.C. & Grobbelaar, N. (1989). Isolation and characterization of endosymbiotic Calothrix (Cyanophyceae) in Encephalartos hildenbrandtii (Cycadales). Phycologia 28: 464-468.
72. Ihle, T., Jähnichen, S. & Benndorf, J. (2005). Wax and wane of Microcystis (Cyanophyceae) and microcystins in lake sediments: a case study in Quitzdorf Reservoir (Germany). Journal of Phycology 41: 479-488.
73. Islam, A.K.M.N. (1985). Occurrence of Johannesbaptistia (Cyanophyceae) in Bangladesh. Bangladesh Journal of Botany 14: 73-75, 5 figs.
74. Jensen, T.E. (1979). Note: Occurrence of tri-lamellar bodies in isolates of Nostoc (Cyanophyceae). Journal of Phycology 15: 112-114, 4 figs.
75. Jiang, H. & Qiu, B. (2005). Photosynthetic adaptation of a bloom-forming cyanobacterium Microcystis aeruginosa (Cyanophyceae) to prolonged UV-B exposure . Journal of Phycology 41: 983-992.
76. Jónsson, D. (1903). The marine algae of Iceland. III. Chlorophyceae; IV. Cyanophyceae. Botanisk Tidsskrift 25(3): 337-381.
77. Kann, E. (1972). Zur Systematik und Ökologie der Gattung Chamaesiphon (Cyanophyceae) 1. Systematik. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 7: 117-171.
78. Karlsson-Elfgren, I. & Brunberg, A.-K. (2004). The importance of shallow sediments in the recruitment of Anabaena and Aphanizomenon (Cyanophyceae). Journal of Phycology 40: 831-836, 2 figs.
79. Kimor, B., Reid, F.M.H. & Jordan, J.B. (1978). An unusual occurrence of Hemiaulus membranaceus Cleve (Bacillariophyceae) with Richelia intracellularis Schmidt (Cyanophyceae) off the coast of Southern California in October 1976. Phycologia 17: 162-166, 3 figs.
80. Komárek, J. & Hindák, F. (1975). Taxonomy of the new isolated strains of Chroococcidiopsis (Cyanophyceae). Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 13: 311-329.
81. Komárek, J. & Watanabe, M. (1990). Morphology and taxonomy of the genus Coleodesmium (Cyanophyceae/Cyanobacteria). In: Cryptogams of the Himalayas. (Watanabe, M. & Malla, S.B. Eds) Vol.2. Central and Eastern Nepal, pp. 1-22. Japan: National Science Museum.
82. Komárek, J. (1976). Taxonomic review of the genera Synechocystis Sauv. 1892, Synechococcus Näg. 1849, and Cyanothece gen. nov (Cyanophyceae). Archiv für Protistenkunde 118: 119-179.
83. Konopka, A. & Schnur, M. (1981). Biochemical composition and photosynthetic carbon metabolism of nutrient-limited cultures of Merismopedia tenuissima (Cyanophyceae). Journal of Phycology 17: 118-122, 2 tables.
84. Konopka, A. (1983). The effect of nutrient limitation and its interaction with light upon the products of photosynthesis in Merismopedia tenuissima (Cyanophyceae). Journal of Phycology 19: 403-409, 6 figs, 4 tables.
85. Koster, J.T. (1957). Cyanophyceae from fish-ponds in West-Java. Blumea 8(2): 518-521.
86. Koster, J.T. (1958). Some finds of Cyanophyceae in Denmark. Botanisk Tidsskrift 54: 111-125.
87. Koster, J.T. (1960). Carribean brackish and freshwater Cyanophyceae. Blumea 10(2): 323-366.
88. Koster, J.T. (1963). Antillean Cyanophyceae from salt-pans and marine localities. Blumea 12(1): 45-56.
89. Lang, N.J. (1977). Starria zimbabweënis (Cyanophyceae) gen. nov. et sp. nov.: a filament triradiate in transverse section. Journal of Phycology 13: 288-296, 26 figs.
90. Leach, J.E., Lee, K.W., Benson, R.L. & Martin, E.L. (1980). Note: Ultrastructure of the infection cycle of cyanophage SM-2 in Synechococcus elongatus (Cyanophyceae). Journal of Phycology 16: 307-310, 7 figs.
91. Léon-Tejera, H. & Montejano, G. (2000). Dermocarpella (Cyanoprokaryota/Cyanophyceae/Cyanobacteria) from the Pacific coast of Mexico. Cryptogamie, Algologie 21: 359-372.
92. Li, R., Carmichael, W.W. & Pereira, P. (2003). Morphological and 16S rRNA gene evidence for reclassification of the paralytic shellfish toxin producing Aphanizomenon flos-aquae LMECYA 31 as Aphanizomenon issatschenkoi (Cyanophyceae) (Note). Journal of Phycology 39: 814-818.
93. Lyck, S. & Christoffersen, K. (2003). Microcystin quota, cell division and microcystin net production of precultured Microcystis aeruginosa CYA 228 (Chroococcales, Cyanophyceae) under field conditions. Phycologia 42: 667-674.
94. Lyck, S., Gjølme, N. & Utkilen, H. (1996). Iron starvatin increases toxicity of Microcystis aeruginosa CYA 228/1 (Chroococcales, Cyanophyceae). Phycologia 35: 120-124, 5 figs.
95. Marcos-Agngarayngay, Z.D. (1983). Marine macro-algae of Ilocos Norte, I: Cyanophyceae and Chlorophyceae. Ilocos Fisheries Journal 1(1): 59-103, 32 figs.
96. Meyer, B. (1994). A new species of Cyanodictyon (Cyanophyceae, Chroococcales) planktic in eutrophic lakes. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 75: 183-188.
97. Migula, W. (1907). Kryptogamen-Flora von Deutschland, Deutsch-Österreich und der Schweiz. Band II. Algen. 1. Teil. Cyanophyceae, Diatomaceae, Chlorophyceae. pp. 1-914, plain and coloured plates. Berlin: H. Bergmühler.
98. Moisander, P.H. & Paerl, H.W. (2000). Growth, primary productivity, and nitrogen fixation potential of Nodularia spp. (Cyanophyceae) in water from a subtropical estuary in the United States. Journal of Phycology 36: 645-658.
99. Molica, R., Onodera, H., García, C., Rivas, M., Andrinolo, D., Nascimento, S., Meguro, H., Oshima, Y., Azevedo, S. & Lagos, N. (2002). Toxins in the freshwater cyanobacterium Cylindrospermopsis raciborskii (Cyanophyceae) isolated from Tabocas reservoir in Caruaru, Brazil, including demonstration of a new saxitoxin analogue. Phycologia 41: 606-611.
100. Mollenhauer, D. (1978). Beiträge zur Kenntnis der Gattung Nostoc. 2. Nostoc zetterstedtii Areschoug ex Bornet et Flahault (Cyanophyceae: Nostocaceae). Schweiz. Z. Hydrol. 39: 120.
Montejano, G. & León-Tejera, H. (2002). Reproduction and baeocyte formation in two species of Dermocarpella (Cyanophyceae). European Journal of Phycology 37: 323-328.
Myers, J., Graham, J.-R. & Wang, R.T. (1978). On spectral control of pigmentation in Anacystis nidulans (Cyanophyceae). Journal of Phycology 14: 513-518, 1 fig, 5 tables.
Nemeth, J. (1969). The summer Chlorophyceae and Cyanophyceae of the Delmarva Peninsula, Virginia. Castanea 34: 81-86.
Nichol, B.E., Budd, K., Palmer, G.R. & MacArthur, J.D. (1987). The mechanisms of fluoride toxicity resistance in Synechococcus leopoliensis (Cyanophyceae). Journal of Phycology 23: 535-541, 4 figs, 4 tables.
Nordin R.N. & Stein J.R. (1980). Taxonomic revision of Nodularia (Cyanophyceae, Cyanobacteria). Canad. J. Bot. 58: 1211-1224.
Ochoa de Alda, J.A.G., Tapia, M.I., Llama, M.J. & Serra, J.L. (1996). Bioenergetic processes are modified during nitrogen starvation and recovery in Phormidium laminosum (Cyanophyceae). Journal of Phycology 32: 258-265, 5 figs, 1 table.
Ochoa de Alda, J.A.G., Tapia, M.I., Llama, M.J. & Serra, J.L. (1996). Changes in photosynthetic yield, amino acids, and organic acids are induced by ammonium addition to cells of Phormidium laminosum (Cyanophyceae). Journal of Phycology 32: 602-608, 6 figs.
Olli, K., Kangro, K. & Kabel, M. (2005). Akinete production of Anabaena lemmermannii A. cylindrica (Cyanophyceae) in natural populations of N- and P-limited coastal mesocosms (Note). Journal of Phycology 41: 1094-1098.
Olsen, Y. (1989). Evaluation of competitive ability of Staurastrum luetkemuellerii (Chlorophyceae) and Microcystis aeruginosa (Cyanophyceae) under P limitation. Journal of Phycology 25: 486-499, 16 figs, 7 tables.
Olsen, Y., Vadstein, O., Andersen, T. & Jensen, A. (1989). Competition between Staurastrum luetkemuellerii (Chlorophyceae) and Microcystis aeruginosa (Cyanophyceae) under varying modes of phosphate supply. Journal of Phycology 25: 499-508, 11 figs, 3 tables.
Otero, A. & Vincenzini, M. (2004). Nostoc (Cyanophyceae) goes nude: extracellular polysaccharides serve as a sink for reducing power under unbalanced C/N metabolism. Journal of Phycology 40: 74-81.
Paerl, H.W. & Kellar, P.E. (1978). Significance of bacterial-Anabaena (Cyanophyceae) associations with respect to N2 fixation in freshwater. Journal of Phycology 14: 254-260, 5 figs, 3 tables.
Pfister, P. (1992). Phytobenthos communities from 2 Tyrolean mountain streams. Part 1: Cyanophyceae, Chrysophyceae, Chlorophyceae, Rhodophyceae. Algological Studies 65: 43-61.
Porta, D., Bullerjahn, G.S., Durham, K.A., Wilhelm, S.W., Twiss, M.R. & McKay, R.M.L. (2003). Physiological characterization of a Synechococcus sp. (Cyanophyceae) strain PCC 7942 iron-dependent bioreporter for freshwater environments. Journal of Phycology 39: 64-73.
Prefasi, M. & Aboal, M. (1993). Ammatoidea breviarticulata Hirose & Chung (OSCILLATORIALES, CYANOPHYCEAE), una nueva especie de Cianofícea para la flora algal epicontinental española. Anal. Jard. Bot. Madrid 51(2): 297-299.
Pringsheim, E.G. (1966). Lamprodedia hyalina Schroeter, eine apochlorotische Merismopedia (Cyanophyceae). Kleine Mitteilungen über Flagellaten und Algen. XII. Archiv für Mikrobiologie 55: 200-208.
Pringsheim, E.G. (1968). Kleine Mitteilungen über Flagellaten und Algen. XVI. Lauterbornia (Anacystis) nidulans (Richter) nov. gen. comb. Cyanophyceae. Archiv für Mikrobiologie 63: 1-6.
Prud'Homme van Reine, W.F. & van den Hoek, C. (1966). Cultural evidence for the morphologic plasticity of Entophysalis deusta (Meneghini) Drouet and daily (Chroococcales, Cyanophyceae). Blumea 14: 277-283.
Pulich, W., Jr (1977). Cytochrome c548 in Nostoc sp. (Cyanophyceae): an electron acceptor from reduced NADP in the dark. Journal of Phycology 13: 40-45, 3 figs.
Qiu, B., Zhang, A., Zhou, W., Wei, J., Dong, H. & Liu, Z. (2004). Effects of potassium on the photosynthetic recovery of the terrestial cyanobacterium, Nostoc flagelliforme (Cyanophyceae) during rehydration. Journal of Phycology 40: 323-332.
Rachlin, J.W., Jensen, T.E., Baxter, M. & Jani, V. (1982). Utilization of morphometric analysis in evaluating response of Plectonema boryanum (Cyanophyceae) to exposure to eight heavy metals. Arch. Environm. Contam. Toxicol. 11: 323-333.
Ramirez Torres, A.M. & O'Flaherty, L.M. (1976). Influence of pesticides on Chlorella, Chlorococcum, Stigeoclonium (Chlorophyceae), Tribonema, Vaucheria (Xantophyceae) and Oscillatoria (Cyanophyceae). Phycologia 15: 25-36, 13 tables.
Ramírez, J.J. (1996). Autecology of Cyanocatena bicudoi sp. nova, a new Cyanophyceae from Parque Norte lagoon, Columbia. Arch. Hydrobiol./Algolog. Stud. 80: 21-34.
Reymond, O.L. & Hickel, B. (1986). Large intracytoplasmic crystals in Lyngbya (Cyanophyceae). Phycologia 25: 397-400.
Rigby, C.H., Craig, S.R. & Budd, K. (1980). Phosphate uptake by Synechococcus leopoliensis (Cyanophyceae): enhancement by calcium ion. Journal of Phycology 16: 389-393, 3 figs, 2 tables.
Rohrlack, T. & Hyenstrand, P. (2007). Fate of intracellular microcystins in the cyanobacterium Microcystis aeruginosa (Chroococcales, Cyanophyceae). Phycologia 46(3): 277-283, 3 figs, 1 table.
Rosowski, J.R. & Lee, K.W. (1991). Junctional pores and cell wall depressions of Hormoscilla pringsheimii (Cyanophyceae). Journal of Phycology 27: 257-268.
Rosowski, J.R., Bielik, I. & Lee, K.W. (1995). Observations on a chamaesiphonaceous alga (Cyanophyceae) with special reference to exocyte formation. Journal of Phycology 31: 435-446, 26 figs, 1 table.
Rueter, J.G. & Unsworth, N.L. (1991). Response of marine Synechococcus (Cyanophyceae) cultures to iron nutrition. Journal of Phycology 27: 173-178, 2 figs, 2 tables.
Rueter, J.G. (1988). Iron stimulation of photosynthesis and nitrogen fixation in Anabaena 7120 and Trichodesmium (Cyanophyceae). Journal of Phycology 24: 249-254.
Rueter, J.G., Ohki, K. & Fujita, Y. (1990). The effect of iron nutrition on photosynthesis and nitrogen fixation in cultures of Trichodesmium (Cyanophyceae). Journal of Phycology 26: 30-35, 3 figs, 3 tables.
Saker, M.L. & Griffiths, D.J. (2000). The effect of temperature on growth and cylindrospermopsin content of seven isolates of Cylindrospermopsis raciborskii (Nostocales, Cyanophyceae) from water bodies in northern Australia. Phycologia 39: 349-354.
Sant'Anna, C.L. & Silva, S.M.F. (1988). Capsosira brasiliensis, a new species of Capsosiraceae (Cyanophyceae) from southeatern Brazil. Cryptogamie, Algologie 9: 1-6.
Sant'Anna, C.L., Silva, S.M.F. & Branco, L.H.Z. (1991). Cyanophyceae da Gruta-que-chora, Município de Ubatuba, Estado de Sao Paulo, Brasil. Hoehnea 18(2): 75-97.
Schubert, L.E. (1988). The use of Spirulina (Cyanophyceae) and Chlorella (Chlorophyceae) as food sources for animals and humans. Phycological Research 6: 237-254.
Setchell, W.A. (18). Notes on Cyanophyceae. - II. Erythea : 189-194.
Setchell, W.A. (1895). Notes on some Cyanophyceae of new England. Bulletin of the Torrey Botanical Club 22(10): 424-431.
Setchell, W.A. (1896). Notes on Cyanophyceae. - I. Erythea 4(5): 87-89.
Setchell, W.A. (1899). Notes on Cyanophyceae, III. Erythea 7(5): 45-55.
Shubert, L.E. (1988). The use of Spirulina (Cyanophyceae) and Chlorella (Chlorophyceae) as food sources for animals and humans. Progress in Phycological Research 6: 237-254.
Shukovsky, E.S. & Halfen, L.N. (1976). Cellular differentiation of terminal regions of trichomes of Oscillatoria princeps (Cyanophyceae). Journal of Phycology 12: 336-342, 11 figs.
Silva, S.M.F. & Pienaar, R.N. (2000). Some benthic marine cyanophyceae of Mauritius. Botanica Marina 43: 11-27, 86 figs.
Silva, S.M.F. & Pienaar, R.N. (2000). The genus Hyella Born. et Flah. (Cyanophyceae) in Southern Africa. Botanica Marina 43: 29-38, 33 figs.
Simpson, F.B. & Neilands, J.B. (1976). Siderochromes in cyanophyceae: isolation and characterization of schizokinen from Anabaena sp. Journal of Phycology 12: 44-48, 3 figs.
Skulberg, O.M. & Skulberg, R. (1985). Planktic species of Oscillatoria (Cyanophyceae) from Norway. Characterization and classification. Archiv für Hydrobiologie, Suppl. 71 (Algological Studies) 38/39: 157-174.
Song, Y. & Qiu, B. (2007). The CO2-concentrating mechanism in the bloom-forming cyanobacterium Microcystis aeruginosa (Cyanophyceae) and effects of UVB radiation on its operation. Journal of Phycology 43(5): 957-964.
Spencer, C.N. & King, D.L. (1985). Interactions between light, NH4+, and CO2 in buoyancy regulation of Anabaena flos-aquae (Cyanophyceae). Journal of Phycology 21: 194-199, 5 figs, 1 table.
Stam, W.T. (1978). A taxonomic study of a number of blue-green algal strains (Cyanophyceae) based on morphology, growth and deoxyribonucleic acid homologies. Rijksuniversiteit te Groningen : 1-116.
Stransky, H. & Hager, A. (1970). Das Carotinoidmuster und die Verbreitung des lichtinduzierten Xanthophyllcyclus in verschiedenen Algenklassen. IV. Cyanophyceae und Rhodophyceae. Archiv für Mikrobiologie 72: 84-96.
Stulp, B.K. & Stam W.T. (1985). Taxonomy of the genus Anabaena (Cyanophyceae) based on morphological and genotypic criteria. Arch. Hydrobiol. Suppl. (Algol. Stud. 38/39) 71: 257-268.
Stulp, B.K. & Stam, W.T. (1984). Genotypic relationships between strains of Anabaena (Cyanophyceae) and their correlation with morphological affinities. British Phycological Journal 19: 287-301.
Stulp, B.K. & Stam, W.T. (1984). Growth and morphology of Anabaena strains (Cyanophyceae, Cyanobacteria) in cultures under different salinities. British Phycological Journal 19: 281-286.
Sukachev, V. (1908). I nogoj vodorosli iz Cyanophyceae. Bot. Zhurn. (St. Petersburg) 3: 124-136.
Sundström, B.G. (1984). Observations on Rhizosolenia clevei ostenfeld (Bacillariiophyceae) and Richelia intracellularis Schmidt (Cyanophyceae). Botanica Marina 27: 345-355.
Takano, K. & Hino, S. (2000). Effect of temperature and soluble reactive phosphorus on abundance of Aphanizomenon flos-aquae (Cyanophyceae). Phycological Research 48: 9-14.
Thiel, T. & Wolk, C.P. (1982). Note: Autoinhibition of spore germination in Nostoc spongiaeforme (Cyanophyceae). Journal of Phycology 18: 305-306.
Thomas, D.L. & Montes, J.G. (1978). Spectrophotometrically assayed inhibitory effects of mercuric compounds on Anabaena flos-aquae and Anacystis nidulans (Cyanophyceae). Journal of Phycology 14: 494-499, 1 table.
Thompson, P.-A., Oh, H.-M. & Rhee, G.-Y. (1994). Storage of phosphorus in nitrogen-fixing Anabaena flos-aquae (Cyanophyceae). Journal of Phycology 30: 267-273, 3 figs, 2 tables.
Ueda, K. & Sawada, M. (1972). A cytochemical study of DNA in cells of cyanophyceae. Proceedings of the International Seaweed Symposium 7: 201-204.
Utkilen, H., Skulberg, O.M., Underdal, B., Gjølme, N., Skulberg, R. & Kotai, J. (1996). The rise and fall of a toxigenic population of Microcystis aeruginosa (Cyanophyceae/Cyanobacteria) - a decade of observations in Lake Akersvatnet, Norway. Phycologia 35: 189-197, 5 figs, 3 tables.
Vance, B.D. (1965). Composition and succession of cyanophyceae water blooms. Journal of Phycology 1: 81-86, 5 tables.
Verspagen, J.M.H., Snelder, E.O.F.M., Visser, P.M., Huisman, J., Mur, L.R. & Ibelings, B.W. (2004). Recruitment of benthic Microcystis (Cyanophyceae) to water column: internal buoyancy changes or resuspension?. Journal of Phycology 40: 260-270.
Weese, B.B. & Plaxton, W.C. (2005). Purification and characterization of a homodimeric enolase from Synechococcus PCC 6301 (Cyanophyceae). Journal of Phycology 41: 515-522.
Wilhelm, S.W. & Trick, C.G. (1995). Physiological profiles of Synechococcus (Cyanophyceae) in iron-limiting continuous cultures. Journal of Phycology 31: 79-85, 6 figs, 2 tables.
Wilmotte, A. (1988). Growth and morphological variability of six strains of Phormidium cf. ectocarpi Gomont (Cyanophyceae) cultivated under different temperatures and light intensities. Archiv für Hydrobiologie, Suppl. 80 (Algological Studies) 50-53: 35-46.

ROD OSCILLATORIA

2008-04-30T03:11:00.000-07:00

TIPIČNA VRSTA: Obično se u literaturi kao tipična vrsta ovog roda navodi Oscillatoria princeps. Međutim, vršene su mnoge revizije ove vrste, pa njen opis umnogome varira. U ovom tekstu će biti opisana prema Vaucher-u.

MORFOLOGIJA. Trihomi predstavnika roda Oscillatoria su homocitne forme, odnosno ne poseduju hormociste i akinete. Njačešće su pravi ili savijeni, a ređe su spiralno uvijeni samo na krajevima, mada je pronađeno i par vrsta koje su spiralno uvijene celom dužinom trihoma. Nikada ne dolazi do grananja. Trihomi pojedinih vrsta su pojedinačni, dok se trihomi drugih vrsta udružuju u grupacije koje se najčešće javljaju u obliku korastih opni na površini podloge, a ređe u obliku snopića. Ove grupacije mogu biti mikroskopske ili makroskopske. Oko trihoma se najčešće ne nalazi sara, a ukoliko postoji, veoma je tanka i često nepostojana, pa je teško uočljiva. Širina trihoma je jednaka celom njegovom dužinom ili se više-manje jasno sužava ka krajevima i iznosi do 60 mikrometara. Krajevi trihoma mogu biti tupi ili zaoštreni, a ređe glavičasti. Boja trihoma većine predstavnika je plavo zelena, a ređi su predstavnici žuto-zelene, crvene ili ljubičaste boje. Trihomi su na mestima pregradnih zidova često u različitoj meri suženi.

Jedno od markantnih karakteristika predstavnika roda Oscillatoria je sposobnost kretanja po kome je ceo rod dobio naziv (lat. oscillare – oscilovanje, ljuljanje, njihanje). Na mikroskopu se ovo kretanje zapaža kao njihanje kraja trihoma sa jedne na drugu stranu, poput klatna. Međutim, detaljnijim opažanjem se ustanovilo da se radi o rotiranju trihoma oko uzdužne ose, pri čemu se kod nekih vrsta rotiranje odvija sleva u desno, a kod drugih zdesna u levo.

CITOLOGIJA. Ćelije većine predstavnika roda Oscillatoria su cilindrične, dužina im je jednaka širini ili je više-manje veća, odnosno manja od širine (do 11 puta manja i do 8 puta veća od širine). Kod manjeg broja predstavnika se javljaju ćelije bačvastog oblika. Protoplast je homogen ili granuliran. Ukoliko je granuliran zrnca su razbacana po celoj ćeliji ili su grupisana uz pregradne zidove. Ponekad je hromoplazma više ili manje ispunjena gasnim vakuolama koje kod nekih vrsta imaju karakterističan oblik i predstavljaju jednu od njihovih bitnih osobina. Tilakoidi su nepravilno razbacani po celoj hromoplazmi. Veličina genoma se kreće od 2,50 do 4,38 x 109 daltona.

Krajnje ćelije trihoma se često značajno razlikuju kod različitih vrsta što predstavlja bitnu karakteristiku svake od njih. Najčešće su zaobljene ili na različite načine zašiljene, a ređe su glavičaste. Često su veoma diferencirane, a kod pojedinih postoji i kaliptra. Kaliptra predstavlja zadebljanje spoljnjeg zida vršnih ćelija i ima oblik zaobljenih ili kupastih tvorevina. Predstavnici čije su krajnje ćelije na vrhu loptasto proširene, takođe mogu imati kaliptru.

FIZIOLOGIJA.

RAZMNOŽAVANJE.

EKOLOGIJA. Većina predstavnika roda Oscillatoria žive u vodi pričvršćeni za podlogu, a ređe u planktonu. Pri tom, većina predstavnika nasrljava, u većoj ili manjoj meri, mineralizovanu slatku vodu, dok se mali broj vrsta sreće u morima i nemineralizovanoj slatkoj vodi. Znatan broj vrsta naseljava i termalne izvore, kao i vodu različitog stepena zagađenosti. Zbog toga su često indikatori pojedinih saprobnih voda. Samo mali broj vrsta naseljava kopno. Rod Oscillatoria je kosmopolitski. Predstavnici ovog roda su nalaženi u polarnim oblastima, umerenim zonama, a i u tropskim predelima. Najstariji fosilni ostaci ovog roda potiču iz ranog prekambrijuma.

TAKSONOMIJA. Iako je rod pod ovim nazivom poznat više od dva veka, i danas se vrše značajne revizije unutar njega. Posebno je problematično pitanje razgraničavanja roda Oscillatoria od sličnih rodova kao što su Phormidium, Lyngbya i Spirulina. Kod nekih vrsta roda Oscillatoria je više ili manje razvijena meka i tanka sara, pa su takvi predstavnici slični rodu Phormidium, dok je kod drugih vrsta razvijena čvrsta i prilično debela sara, pa takvi predstavnici liče na rod Lyngbya. Sličnost nekih vrsta roda Oscillatoria sa rodom Spirulina se ogleda u slabo ali pravilno uvijenom trihomu, nekada samo na krajevima, ali nekada i celom njegovom dužinom. Treba istaći da je postojanje nekih vrsta i nižih kategorija prilično problematično, što se vidi iz podatka da se unutar ovog roda uvrštava između 40 i 130 vrsta. U novijoj literaturi se primećuje izdvajanje mnogih vrsta iz roda Oscillatoria i prebacivanje u druge slične rodove. S toga će u ovom tekstu biti opisani samo najtipičniji predstavnici koji se nalaze u okviru ovog roda po najvećem broju klasifikacionih sistema.

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

MORFOLOGIJA CYANOPROCARYOTA

2008-04-25T04:56:00.000-07:00

Morfologija modrozelenih prokariota je relativno jednostavna. U okviru razdela Cyanoprocaryota se nalaze predstavnici na jednoćelijskom, kolonijalnom i končastom nivou morfološke organizacije. Kod jednoćelijskih predstavnika, građa i oblik ćelije su istovremeno i građa i oblik celog talusa. Međutim, kod kolonijalnih i trihalnih predstavnika talus može biti veoma raznolik, tako da izgled tela kod njih značajno varira. Pored oblika talusa, kod složenijih predstavnika javljaju se i različiti tipovi specijalizovanih vegetativnih ćelija, koje imaju neke specifične funkcije, ali nikada reproduktivne. Na oblik tela utiču U nastavku teksta biće detaljnije prikazani morfološki tipovi modrozelenih prokariota.

JEDNOĆELIJSKI PREDSTAVNICI. Telo ovih predstavnika je izgrađeno iz samo jedne ćelije koje nisu u bližem kontaktu sa drugim ćelijama iste vrste alge. Iz ovog možemo da zaključimo da se pojam ćelije i pojam tela, kao i pojam citologije i morfologije u ovom slučaju poklapaju. Detalji građe su opisani u tekstovima iz citologije, a u ovom tekstu će biti istaknuti oblici ćelija ovih algi. Oblik ćelije ovih algi može da bude veoma raznolik, što ima velikog značaja za sistematiku i determinaciju ovih predstavnika modrozelenih prokariota. Starmach (1966) razlikuje i daje pregled 25 tipova jednoćelijskih predstavnika ovog razdela. Neretko se sreću i nepravilne forme ćelija kao, na primer, kod predstavnika roda Synechococcus ili mnogih endofitskih modrozelenih prokariota. Veličina ćelija kod različitih modrozelenih prokariota se kreće u širokim granicama i to od 0,5 do 120 mikrometara.

KOLONIJALNI PREDSTAVNICI. Kolonijalni predstavnici razdela Cyanoprocaryota su građeni od manjeg ili većeg broja ćelija ili končastih jedinki, koje su unutar kolonije različito raspoređene kod različitih predstavnika. Na osnovu gore iznete činjenice kolonije modrozelenih prokariota možemo podeliti u dve velike grupe (tipa):

1. Kolonije građene od jednoćelijskih jedinki. Retko jednoćelijski modrozeleni prokarioti žive kao samostalne jedinke. Najčešće se dešava da nakon ćelijske deobe ćelije ostaju zajedno. U nekim slučajevima ćelije nakon deobe međusobno ne stupaju ni u kakve odnose, lako se razdvajaju i tada nastavljaju da žive samostalno. Međutim, najčešće se između novonastalih ćelija uspostavlja intimnija veza te nastaju kolonije koje su građene od jednoćelijskih jedinki. Oblik ćelija u kolonijama je najčešće loptast ili elipsoidan. Ukoliko su ćelije u koloniji tesno zbijene, zbog međusobnog pritiska jednih na druge, oblik ćelija može da bude i veoma deformisan. Ćelije se u koloniji grupišu na različite načine, pa tako možemo razlikovati tri tipa ovih kolonija:

a) Kolonije nepravilnog izgleda. Ove kolonije se karakterišu najčešće loptastim ili elipsoidnim ćelijama koje mogu da budu više ili manje gusto raspoređene u sluzi kolonije. Neretko su ćelije u ovakvim kolonijama znatno udaljene. Deoba ćelija unutar kolonija se obavlja u svim pravcima i prostornim ravnima pri čemu često dolazi do opšte deobe ćelija unutar kolonija.

b) Kolonije pločastog izgleda. Ove kolonije nastaju pravilnim deobama ćelija unutar kolonije u dva pravca koji su upravni jedan na drugi, a odvija se planarno. Zbog ovakvog načina deobe ćelija unutar kolonije, ove kolonije imaju kvadratni oblik koji je izgrađen od jednog sloja ćelija.

c) Kolonije kubičastog izgleda. Ove kolonije nastaju pravilnim deobama ćelija unutar kolonije u tri prostorne ravni koje su međusobno postavljene pod pravim uglom, tako da kolonije imaju oblik više ili manje sličan kocki. Ponekad se kockasta struktura poremeti usled mehaničkih pritisaka spoljašnje sredine.

2. Kolonije građene od končastih jedinki. Kod kolonija koje su građene od končastih (višećelijskih) jedinki, kao što i sam naziv kaže, nalaze se grupisane končaste jedinke. Ove kolonije mogu biti različitog oblika. Končaste jedinke su u okviru kolonije grupisane na različite načine, pri čemu često imaju radijalan raspored, gradeći kolonije loptastog ili poluloptastog, a ređe nepravilnog oblika. Ovakve kolonije su često vidljive golim okom i nazivaju se makroskopske.

KONČASTI PREDSTAVNICI. Ovi predstavnici modrozelenih prokariota su najsloženije građeni oblici unutar razdela. Za razliku od jednoćelijskog i kolonijalnog tipa talusa, končasti tip je mnogo raznovrsniji i složeniji. Kod velikog broja predstavnika trihom je obavijen tankim ili debelim slojem sluznog omotača koji se naziva sara ili vagina. U tom slučaju sata i trihom čine morfološku celinu nazvanu filament. Sluzni omotač kod pojedinih predstavnika obavija samo jedan trihom, dok kod drugih obavija više trihoma u jednu celinu.

FIZIOLOŠKA SLOŽENOST. Prema fiziološkoj složenosti možemo razlikovati dva tipa konaca (niti): nehormogonijalni konci i hormogonijalni konci. U prvom slučaju nalazi se veći broj ćelija algi koje su tesno priljubljene jedna uz drugu, pri čemu njihove nisu povezane plazmodezmama, pa svaka ćelija u okviru konca zadržava fiziološku samostalnost. U drugom slučaju susreće se tip organizacije končastog tela modrozelenih prokariota u kojem su ćelije raspoređene u jednom ili više nizova. Oblik ćelija u ovako građenom nizu može biti različit, a takav niz se naziva trihom. Susedne ćelije trihoma između sebe komuniciraju preko plazmodezmi, pa kažemo da trihom u morfo-fiziološkom smislu predstavlja celinu.

ĆELIJSKA DEOBA. U odnosu na tip ćelijske deobe unutar trihoma možemo izvršiti njegovu tipizaciju na jednoredne i višeredne trihome. U prvom slučaju je zastupljena samo poprečna deoba, a u drugom pored poprečne srećemo i uzduđnu deobu.

SIMETRIJA. Prema promorfološkim karakteristikama trihome možemo podeliti na simetrične i nesimetrične. U prvom slučaju jednaki su krajevi i širina trihoma celom njihovom dužinom. U drugom slučaju međusobno se razlikuju krajevi trihoma i/ili širina trihoma u pojedinim njegovim delovima nije ista.

GRANANJE. U odnosu na to da li dolazi do grananja trihoma ili ne, razlikujemo dva tipa trihoma: granate i negranate trihome. Ukoliko se javlja grananje ono može da bude pravo i prividno. Pod pravim grananjem podrazumeva se pojava jedne ili većeg broja bočnih grana, pri čemu grananje nastaje kao rezultat upravnog deljenja jedne ćelije trihoma u odnosu na glavnu osu trihoma, a zatim njenim deljenjem poprečnim deobama. O prividnom grananju govorimo kada se grananje javlja kao rezultat raskidanja trihoma i njegovog izbijanja kroz saru, pri čemu nastaju dva trihoma koji se mogu delimično nalaziti u zajedničkoj sari, ali su međusobno nezavisni. Granati filamenti koji se sastoje iz više nizova predstavljaju najsloženiji morfološki stepen tela modrozelenih prokariota. Dalje udruživanje filamenata unutar sluzi daje dodatne forme tela koje srećemo kod modrozelenih prokariota.

CITOLOŠKA SLOŽENOST. Prema citološkoj složenosti trihome možemo podeliti u dve kategorije: homocitne i heterocitne trihome. Homocitnu formu trihoma izgrađuju samo tipične vegetativne ćelije. Heterocitnu formu trihoma pored vegetativnih ćelija izgrađuju još i akineti i/ili heterociste. U daljem tekstu će biti prikazane karakteristike ovih ćelija.

1. Heterociste. Poseban tip ćelija koje nastaju reorganizacijom membranskih sistema unutar vegetativnih ćelija nazivaju se heterociste. Tilakoidi se dezintegrišu, a nastaju nove čvrsto spojene membrane. U heterocistama od pigmenata ostaje hlorofil a i karotenoidi. DNK fibrili su razbacani po celoj ćeliji. Heterociste se od vegetativnih ćelija razlikuju po boji, obliku, veličini i sadržaju. Heterociste su najčešće žućkaste boje. Po pravilu su krupnije od vegetativnih ćelija, ne sadrže rezervne hranljive supstance i gasne vakuole. Heterociste imaju debele zidove, jer pored četri sloja koja se nalaze i kod vegetativnih ćelija ove ćelije razvijaju i dodatne slojeve ćelijskog zida, sem u delovima gde se graniče sa vegetativnim ćelijama. Neposredno uz četvrti sloj ćelijskog zida heterocistu obavija jedan lamelarni sloj koji je zadebljao u pora-kanal (koji se još naziva kanal pore ili samo pora). Preko ovog kanala heterocista je povezana sa vegetativnom ćelijom. Oko lamelarnog sloja nalazi se homogeni sloj koji se proširuje u pravcu polova heterociste. Ovi slojevi obrazuju tvorevinu u obliku boce u regionu pore, na čijem se kraju nalazi septa kojom je heterocista odvojena od vegetativne ćelije. U porama se nalazi, u obliku čepa, homogeni materijal koji je nađen samo kod heterocista. Zahvaljujući čvrstom omotaču heterociste izdržavaju mehanička i druga dejstva koja razorno deluju na tankozidne vegetativne ćelije.

Funkcije heterocista do danas nisu sa sigurnošću utvrđene, pa postoji više hipoteza koje se bave ovim pitanjem. Prema nekim mišljenjima heterociste predstavljaju rudimentalne reproduktivne ćelije. Prema drugim hipotezama heterociste predstavljaju mesta nakupljanja enzima. Međutim, činjenica je da se u ovim ćelijama nalaze neke specifične supstance koje se ne sreću kod vegetativnih ćelija. Prema nekim mišljenjima uloga enzimskih sistema u heterocistama je i u funkciji vezivanja atmosferskog azota. Takođe je poznato da se razdeljivanje končastih predstavnika na fragmente vrši na mestima gde se nalaze heterociste. Međutim, poznati su modrozeleni prokarioti koji se granaju i razdeljuju, a uopšte ne poseduju heterociste, tako da se ova karakteristika ne može pripisati samo ovim ćelijama. Na kraju možemo zaključiti da je opšti stav da heterociste imaju specifičnu građu i funkciju. Ali ni jedna funkcija koja se ovim ćelijama pripisuje nije nesumnjivo dokazana samo za njih i postoje odgovarajuće argumentacione činjenice kojima se mogu osporiti.

Heterociste se u trihomu javljaju kao pojedinačne ćelije ili su grupisane u nizove od po nekoliko ćelija. Heterocista koja se nalazi na krajevima trihoma ili na krajevima pojedinih njegovih organa naziva se terminalna heterocista. Ona se graniči sa vegetativnom ćelijom samo sa jedne strane te poseduje samo jednu poru, pa se još označava i kao monoporna heterocista. Pri tom se terminalne heterociste nalaze na oba kraja trihoma ili samo u njegovoj osnovi, pa se označava kao bazalna heterocista. Heterocista koja se nalazi između dve vegetativne ćelije trihoma naziva se interkalarna heterocista. Ona poseduje po jednu poru na granici sa svakom vegetativnom ćelijom, odnosno ukupno dve, pa se označava i kao biporna heterocista. Kod predstavnika reda Stigonematales u trihomu se nalaze i bočne (lateralne) heterociste. One su u trihomu postavljene bočno u odnosu na vegetativne ćelije. Ukoliko su heterociste interkalarne, mogu da budu raspoređene bez ikakvog reda ili na manje ili više pravilnim razmacima.

2. Akineti. Akineti su takođe specijalizovane ćelije koje nastaju diferenciranjem vegetativnih ćelija. Mogu da nastanu od jedne vegetativne ćelije ili slivanjem većeg broja. Akineti su, po pravilu, znatno krupniji od vegetativnih ćelija. Imaju veoma zadebljale ćelijske zidove. U toku diferenciranja od vegetativnih ćelija sloj L2 zadebljava, a oko ćelijskog zida razvija se dopunski omotač. Ovaj dopunski omotač je izgrađen od dva osnovna sloja - intina i egzina. Za razliku od ćelijskog zida heterociste, zid akineta je kontinuiran, tj. na njemu se ne obrazuju pore.Sadržaj akineta je bogat rezervnim supstancama, a najviše ima cijanoficinskih zrnaca. Sadržaj DNK je 20 - 30 puta veći nego u vegetativnim ćelijama. Raspored i struktura tilakoida u akinetima je isti kao u vegetativnim ćelijama. Navedene karakteristike omogućuju akinetima da, u stanju mirovanja, duži vremenski period provedu u nepovoljnim vremenskim uslovima. Prilikom uspostavljanja povoljnih uslova daju novu višećelijsku jedinku. Poznati su podaci da su akineti preživljavali i 70 godina suše. Akineti često imaju pravilan položaj u trihomu, pa se u mnogim slučajevima njihov precizan položaj koristi kao sistematski karakter. Pored naziva akineti za ove ćelije su poznati i nazivi kao trajne ciste i spore.

AZOTOFIKSACIJA

2008-04-24T15:18:00.000-07:00

UVOD. Azot se u atmosferi nalazi u velikim količinama (oko 80%). Kruženje azota je jedan od osnovnih bioloških ciklusa u procesu kruženja materije i odvija se u više etapa. Prva karika u azotnom ciklusu je vezivanje molekularnog azota. Sposobnost vezivanja, odnosno fiksacije atmosferskog azota razvile su samo pojedine bakterije, pojedini predstavnici razdela Cyanoprocaryota i predstavnici nekih rodova carstva gljiva. Sposobnost azotofiksacije je određena postojanjem izvesnog broja gena koji se označavaju kao Nif geni (prema engleskom nazivu - nitrogen fixation genes), odnosno kao geni fiksacije azota. Ispitivanja su pokazala da je sinteza glutamina kontrolno mesto za prepisivanje Nif gena, odnosno da to određuje sintezu sastojaka koji učestvuju u fiksaciji azota.
MODROZELENI PROKARIOTI. Biljkama je azot neophodan za sintezu proteina, pa ga one najčešće koriste u vidu nitrata iz zemljišta i vode, jer nemaju sposobnost da vežu atmosferski azot. U zemljištu se azot nalazi vezan u obliku nitrata, a prevođenje azota u nitrate vrše već pomenuti organizmi, među kojima su modrozeleni prokarioti. Modrozeleni prokarioti su jedini organizmi koji su u stanju da obavljaju fotosintezu, fiksaciju azota i izdvajanje kiseonika. Ovo je moguće pošto se fiksacija azota obavlja u odvojenim ćelijama koje se nazivaju heterocisti. U njima je fotosistem II degradiran. U toplijim krajevima imaju značajno mesto u održavanju plodnosti zemljišta. Među njima, sposobnost vezivanja azota imaju pojedini predstavnici redova Nostocales i Stigonematales. Primenom metoda čistih kultura, metoda uvođenja i praćenja radioaktivnog N2 (izotop 15) ustanovljeno je da preko 120 vrsta modrozelenih prokariota može da fiksira atmosferski azot. Pojedini predstavnici žive na pirinčanim poljima u tropskoj zoni. Vrsta Mastigocladus laminosus živi u toplim izvorima. Međutim, pored usko rasprostranjenih azotofiksirajućih modrozelenih prokariota postoje i široko rasprostranjeni predstavnici, poput pojedinih vrsta iz rodova Nostoc i Anabaena koje žive u vodi i najrazličitijim tipovima zemljišta svih klimatskih zona. Većina azotofiksirajućih modrozelenih prokariota naseljava slatke vode i zemljište, dok je u slanoj vodi, do sad, otkriveno samo šest vrsta.

SIMBIOZA. Modrozeleni prokarioti koji se odlikuju sposobnošću vezivanja slobodnog azota žive samostalno ili kao simbionti u zajednici sa bakterijama, gljivama ili biljkama. Pojedini predstavnici se nalaze kao fotobionti u lišajima, a najčešće su vrste rodova Nostoc i Anabaena. U pojedinim vrstama vodenih paprati iz roda Azolla nalaze se kao simbionti vrsta Anabaena azottae. S obzirom da se ova vrsta alge odlikuje brzim vezivanjem slobodnog azota to se on za kratko vreme nagomila u znatnim količinama u telu paprati, pa se ova paprat koristi kao dobro prirodno đubrivo.

FAKTORI. Na proces azotofiksacije utiču spoljašnji (ekološki) faktori. Većina modrozelenih prokariota fiksira azot u prisustvu svetlosti, dok je mnogo manji broj onih koji mogu da žive u mraku i da, pri takvim uslovima života, usvajaju atmosferski azot. Od spoljašnjih faktora koji su značajni za proces azotofiksacije, pored svetlosti i hemijskog sastava podloge, važno mesto pripada temperaturi i vlažnosti. Međutim, treba istaći da je proces fiksacije molekulskog azota uslovljen ne samo delovanjem ekoloških faktora, već i stanjem samog organizma, odnosno od stadijuma razvića alge.

ZNAČAJ. Značaj i uloga azotofiksirajućih modrozelenih prokariota u prirodnim uslovima ogleda se u obogaćivanju zemljišta azotnim jedinjenjima.

Tekst nije završen. Radovi su u toku.

KLASIFIKACIJA CYANOPROCARYOTA

2008-04-05T13:56:00.000-07:00

Kroz celu istoriju algologije položaj ove grupe prokariota je bio diskutabilan, a ni danas stanje nije nista bolje. Da li pripadaju algama ili bakterijama je pitanje oko kog se i danas vode rasprave i ističu teze i za jedno i za drugo shvatanje. Ova problematika se odrazila i na sam naziv ovog razdela prokariota. Tako se u bakteriološkoj literaturi najviše koristi naziv Cyanobacteria, a u algološkoj Cyanophyta. Međutim, danas je sve više u upotrebi naziv Cyanobacteria. U staroj mikrobiološkoj literaturi se koristio naziv Myxophyta. Pored ovih naziva, u starijoj ruskoj literaturi se koristio i naziv Cyanobacteriophyta. Postavlja se i pitanje da li su bakterije sinonim za prokariote. Pojedni autori smatraju da bi ovde trebalo praviti jasnu razliku. U prokariote bi trebalo ubrajati, pored bakterija, još i aktinomicete, mikoplazme i još mnoge specifične grupe prokariota među kojima su i "modrozeleni prokarioti". U skladu sa ovim shvatanjem Komarek je 1999. godine predložio uvođenje naziva Cyanoprocaryota umesto Cyanobacteria. Ovaj naziv bi u neku ruku pomirivao suprotstavljena shvatanja oko mikrotaksonomskog položaja ove grupe organizama, pa se prihvata i koristi na Algoloblogu. Neosporna je činjenica da su što se tiče ekološke tačke gledišta ovi organizmi bliži eukariotskim algama nego ostalim prokariotima, pa se proučavaju i u okviru algologije.

Pored mikrotaksonomskih razlika, postoje i one na nivou makrotaksonomije. Tako, raniji klasifikacioni sistemi ovog razdela algi su izdvajali najčešće tri klase:

1. classis: Chroococcophyceae - obuhvata jednoćelijske i kolonijske predstavnike koji su slobodnoplivajući ili naseljavaju neku podlogu. U okviru ove klase su se najčešće izdvajala tri reda:

a) ordo: Chroococcales - obuhvata alge čije su ćelije pojedinačne ili ujedinjene u slobodne, najčešće sluzave kolonije koje nikada nisu cevasto-pihtijaste.

b) ordo: Entophysalidales - obuhvata predstavnike čije su ćelije i kolonijeujedinjene u sedeće, za podlogu utvrđene sluzave grupacije. Unutar grupacija ćelije su raspoređene u obliku više ili manje dobro izraženih uspravnih nizova koji međusobno srastaju.

c) ordo: Tubiellales - obuhvata predstavnike čije su ćelije raspoređene u jednom nizu i grade dugačke, pihtijaste cevi koje su raspoređene pojedinačno ili se međusobno (paralelno) spajaju.

2. classis: Chamaesiphonophyceae - obuhvata jednoćelijske predstavnike razdela kod kojih su ćelije polarizovane, tj. diferencirane na osnovu i vrh, ili se ćelije ujedinjuju u kolonije različitog oblika i veličine, ili sa izraženim končastim rastom. Klasa se najčešće delila na četiri reda:

a) ordo: Dermocarpales - obuhvata jednoćelijske, izuzetno dvoćelijske predstavnike klase. Ćelije su pojedinačne ili u grupama koje ponekad liče na kolonije ili konce. Razmnožavaju se endosporama i egzosporama.

b) ordo: Endonematales - obuhvata predstavnike čiji su konci jasno uočljivi, izgrađeni od jednog niza ćelija, pojedinačni, sa veoma tankim i jedva primetnim omotačima. Razmnožavaju se endosporama.

c) ordo: Siphonematales - obuhvata predstavnike čiji su konci izgrađeni od jednog ili većeg broja ćelijskih nizova, sa debelim omotačima jarko narandžaste ili crveno-mrke boje. Razmnožavaju se pomoću gonidija.

d) ordo: Pleurocapsales - obuhvata predstavnike čiji konci najčešće međusobno srastaju svojim bočnim stranama, obično imaju bezbojne omotače, često obrazuju prividno parenhimske tvorevine. Razmnožavaju se najčešće endosporama, mada se kod nekih vrsta endospore ne formiraju.

3. classis: Hormogoniophyceae - obuhvata predstavnike razdela koji su na končastom stepenu morfološke organizacije i koji se razmnožavaju hormogonijama po kojima je cela klasa dobila naziv. Obično se ova klasa deli na dve podklase:

A. subclassis: Nostocophycidae - obuhvata predstavnike klase čiji su trihomi veoma tankim pregradnim zidovima podeljeni na ćelije, nisu granati ili, eventualno, poseduju prividno grananje. Ova podklasa obuhvata tri reda:
a) ordo: Oscillatoriales - obuhvata predstavnike podklase čiji trihomi nemaju cevast oblik i ne poseduju heterociste i trajne spore.

b) ordo: Gomontiellales - obuhvata predstavnike podklase čije su ćelije prstenaste ili gotovo prstenaste i grade trihom cevastog oblika.

c) ordo: Nostocales - obuhvata predstavnike podklase čiji su trihomi negranati ili prividno granati i poseduju heterociste i/ili spore.

B. subclassis: Stigonematophycidae - obuhvata predstavnike klase čiji trihomi između ćelija imaju dobro razvijene pregradne zidove sa porama preko kojih su ćelije međusobno povezane plazmodezmama. Grananje trihoma je dihotomo ili bočno. Podklasa obuhvata samo jedan red:

a) ordo: Stigonematales - predstavnike ovog reda karakteriše, pored prividnog, pravo grananje.

Međutim, u savremenoj literaturi preovladava mišljenje po kome se razdeo Cyanoprocaryota deli na 4-6 redova. Na Algoloblogu će biti korišćena modifikovana klasifikaciona šema koju su predložili Komarek i Hauer 2005. godine. Ona izgleda ovako:

1. ordo: Prochlorales

2. ordo: Chroococcales

3. ordo: Nostocales

4. ordo: Oscillatoriales

5. ordo: Stigonematales

Važno je napomenuti i to da je položaj reda Prochlorales najproblematičniji. Pojedini autori ga izdvajaju u poseban razdeo pod nazivom Prochlorophyta, a pojedini u familiju u okviru reda Chroococcales pod nazivom Prochloraceae. Autor Algolobloga se odlučio za shvatanje koje je između ove dve krajnosti. Po sistematici koju su predložili Komarek i Hauer 2005. godine red Chroococcales obuhvata sve predstavnike tradicionalnih klasa Chroococcophyceae i Chamaesiphonophyceae. Red Gomontiellales je spušten na nivo familije u okviru reda Oscillatoriales, a redovi Nostocales i Stigonematales su ostali u svojim prethodno definisanim okvirima.

KARAKTERISTIKE REDA STIGONEMATALES

2008-03-30T08:53:00.000-07:00

Grananje trihoma kod predstavnika reda Stigonematales je najčešće pravo, a ređe prividno. Pravo grananje je tipično (nepravilno bočno), pravilno dihotomo ili subdihotomo (prividno dihotomo), ponekad u obliku latiničnog slova V. Konci su izgrađeni od jednog ili više nizova ćelija. Konci sa više nizova ćelija se najčešće pojavljuju kod starijih delova trihoma. Rast trihoma je najčešće vršni. Pojedini predstavnici poseduju saru, dok kod drugih potpuno odsustvuje. Sara može biti različite debljine i konzistencije. Konci su retko pojedinačni. Najčešće obrazuju veoma raznolike grupacije. Grupacije su najčešće po tipu neoformljene, a ređe oformljene kolonije. Grupacije pojedinih vrsta urastaju u krečnjačku podlogu. Oblik konaca je veoma raznolik. Najčešće su konci različito izuvijani, ređe pravi. Obično su puzeći sa izdignutim ili sasvim uspravnim granama, a pri tom se glavni konac često razlikuje od bočnih grana koje se ponekad proširuju ka vrhu, a sasvim retko završavaju dlakom. Heterociste i hormogonije su svojstvene većini predstavnika reda. Znatno ređe se kod pojedinih predstavnika javljaju hormociste, a sasvim retko spore. Kod velikog broja predstavnika reda Stigonematales u starijim delovima konca javljaju se ćelije tipa Gloeocapsa. Trihomi između ćelija imaju dobro razvijene pregradne zidove sa porama preko kojih su ćelije međusobno povezane plazmodezmama.
Najveće izmene klasifikacije reda Stigonematales su na nivou familija Borzinemataceae i Mastigocladaceae. Naime, pomenute familije često se dižu na nivo reda sa nazivima Diplonematales i Mastigocladales. Na Algoloblogu će biti korišćena klasifikacija koju su krajem 2005. godine predložili Komarek i Hauer.
1. FAMILIJA: BORZINEMATACEAE
- genus: Borzinema
- genus: Handeliella
- genus: Schmidleinema
- genus: Seguenzaea
- genus: Spelaeopogon
2. FAMILIJA: CAPSOSIRACEAE
- genus: Capsosira
- genus: Desmosiphon
- genus: Hyphomorpha
- genus: Letestuinema
- genus: Nematoplaca
- genus: Stauromatonema
3. FAMILIJA: CHLOROGLOEOPSACEAE
- genus: Chlorogloeopsis
- genus: Heterocyanococcus
4. FAMILIJA: FISCHERELLACEAE
- genus: Doliocatella
- genus: Fischerella
- genus: Fischerellopsis
- genus: Leptopogon
- genus: Parthasarathiella
- genus: Westiellopsis
5. FAMILIJA: NOSTOCHOPSACEAE
- genus: Baradlaia
- genus: Mastigocladopsis
- genus: Mastigocoleus
- genus: Nostochopsis
6. FAMILIJA: LORIELLACEAE
- genus: Albrightia
- genus: Brachytrichopsis
- genus: Colteronema
- genus: Geitleria
- genus: Loefgrenia
- genus: Loriella
- genus: Mastigocoleopsis
- genus: Matteia
7. FAMILIJA: MASTIGOCLADACEAE
a) subfamilija: Brachytrichioideae
- genus: Adrianema
- genus: Brachytrichia
- genus: Herpyzonema
- genus: Iyengariella
- genus: Parenchymorpha
- genus: Symphyonema
- genus: Symphyonemopsis
b) subfamilija: Mastigocladoidea
- genus: Chondrogloea
- genus: Hapalosiphon
- genus: Mastigocladus
- genus: Thalpophila
- genus: Umezakia
- genus: Voukiella
- genus: Westiella
8. FAMILIJA: STIGONEMATACEAE
- genus: Cyanobotrys
- genus: Homeoptyche
- genus: Pulvinularia
- genus: Stigonema

KARAKTERISTIKE REDA NOSTOCALES

2008-03-30T05:12:00.000-07:00

Trihomi predstavnika reda Nostocales su uvek izgrađeni od jednog niza ćelija. Ćelije se uvek dele u jednom pravcu – poprečno u odnosu na uzdužnu osu trihoma. Samo u retkim slučajevima kao stadijum u razvoju, kod nekih predstavnika može da dođe i do uzdužne deobe ćelija i obrazovanja trihoma čiji je jedan deo izgrađen od dva niza ćelija. Pored vegetativnih ćelija, u građi trihoma obično učestvuju i heterociste ili akineti ili i heterociste i akineti. Trihomi nisu granati ili je grananje prividno. Kod velikog broja predstavnika trihomi nisu diferencirani na osnovu i vrh, dok je kod nekih predstavnika ova diferencijacija jasno izražena. Otuda se često red deli na dva podreda – Symmetreae i Asymmetreae. Rast trihoma je vršni ili interkalarni. Kod nekih predstavnika sara je dobro razvijena, dok se kod drugih u vodi rasplinjava i nije uočljiva. Kod predstavnika koji imaju saru, u njoj se najčešće nalazi jedan trihom, ređe mali broj trihoma.

Postoji veći broj klasifikacionih sistema ovog reda, a na Algoloblogu će biti primenjivan onaj koji su krajem 2005. godine predložili Komarek i Hauer.

1. FAMILIJA: MICROCHAETACEAE. Trihomi predstavnika familije Microchaetaceae su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine ili su diferencirani na osnovu i vrh. Na vrhovima su prošireni ili suženi. Čak i kada su na vrhovima suženi ne završavaju se dlakama. Obično nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Uvek su obavijeni sarom koja može da obavija jedan ili više trihoma. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Razmnožavanje se vrši hormogonijama, a obrazuju se i trajne spore. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa više rodova.

a) subfamilija: Microchaetoideae

- genus: Camptylonemopsis

- genus: Fortiea

- genus: Microchaete

b) subfamilija: Tolypotrichoideae

- genus: Coleodesmiopsis

- genus: Coleodesmium

- genus: Hassallia

- genus: Petalonema

- genus: Tolypothrix

2. FAMILIJA: NOSTOCACEAE. Predstavnici ove familije nemaju granate trihome. Trihomi su izgrađeni od jednog niza ćelija, a izuzetak predstavljaju pojedine vrste roda Nostoc čije hormogonije pri klijanju obrazuju dva niza ćelija. Rastu interkalarno, najčešće su celom svojom dužinom jednake širine, a ređe se na oba kraja pravilno sužavaju i završavaju končasto-izduženim ćelijama. Sara uvek obavija jedan trihom. Najčešće je debela i sluzava, a u vodi se često rasplinjava i tada nije uočljiva. Konci mogu da se razvijaju pojedinačno ili u grupama. Ukoliko se razvijaju u grupama grade mikroskopske, a neretko i makroskopske kolonije različitog oblika. Heterociste su interkalarne ili terminalne, a ponekad odsustvuju. Mogu posedovati i akinete (spore). Ako postoje, akineti se razvijaju pojedinačno ili po nekoliko u nizu. Hormogonije se obrazuju raspadanjem konca na veći broj delova. Vrste familije Nostocaceae najčešće naseljavaju vodenu sredinu, mada se često nalaze i na vlažnim površinama van vode. Predstavnici nekih rodova isključivo naseljavaju slatke vode, dok predstavnici nekih drugih rodova naseljavaju isključivo morske ekosisteme. Predstavnici pojedinih rodova naseljavaju i slatkovodne i morske ekosisteme. Pojedini predstavnici familije žive epifitno, a izvestan broj predstavnika čini fotobiont u lišajima. U okviru familije se razlikuju dve subfamilije sa većim brojem rodova.

a) subfamilija: Anabaenoideae

- genus: Anabaena

- genus: Anabaenopsis

- genus: Aphanizomenon

- genus: Cylindrospermopsis

- genus: Cylindrospermum

- genus: Hormothamnion

- genus: Hydrocoryne

- genus: Raphidiopsis

- genus: Richelia

- genus: Thiochaete

- genus: Wollea

b) subfamilija: Nostocoideae

- genus: Aulosira

- genus: Isocystis

- genus: Nodularia

- genus: Nostoc

- genus: Trichormus

3. FAMILIJA: RIVULARIACEAE. Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Asimetrični su, odnosno sužavaju se od osnove ka vrhu. Trihomi se na vrhu najčešće završavaju dlakom različite dužine. Rast trihoma je interkalarni, pri čeme se uočava meristemska zona. Trihomi najčešće nisu granati, a kada se i javlja grananje ono je prividno. Sve vrste svrstane u ovu familiju imaju saru. Sara pojedinih vrsta se rasplinjava u vodi, a kod nekih ona je slojevita i u tom slučaju se često slojevi levkasto razilaze. U sari se nalazi uvek po jedan trihom sa izuzetkom mesta na kojima dolazi do prividnog grananja. Na tim mestima osnova prividnih grana može se naći u sari majčinskog trihoma. Heterociste su najčešće bazalne, ređe interkalarne, dok kod pojedinih predstavnika familije Rivulariaceae potpuno odsustvuju. Hormogonije se obrazuju na vrhovima trihoma nakon otpadanja dlaka. Pojedine vrste obrazuju akinete, dok ih pojedine ne obrazuju.

- genus: Calothrix

- genus: Dichothrix

- genus: Gardnerula

- genus: Gloeotrichia

- genus: Isactis

- genus: Rivularia

- genus: Sacconema

4. FAMILIJA: SCYTONEMATACEAE. Trihomi predstavnika ove familije su izgrađeni od jednog niza ćelija. Celom svojom dužinom su jednake širine, ili su na krajevima slabo prošireni ili slabo suženi, ali se nikada krajevi ne završavaju dlakama. Ponekad su trihomi polarizovani, odnosno diferencirani na osnovu i vrh. Rast trihoma je najčešće vršni, a ređe interkalarni. Heterociste su interkalarne ili bazalne. Spore se obrazuju veoma retko. Sara je prisutna kod svih vrsta familije Scytonemataceae i najčešće obavija jedan, ređe nekoliko trihoma. Sara je najčešće debela, može biti homogena ili slojevita. Ukoliko je slojevita slojevi mogu biti međusobno paralelni ili se levkasto razliaze. Za razliku od prethodne tri familije reda Nostocales za koje grananje nije bilo tipično, za familiju Scytonemataceae je karakteristično prividno grananje, dvojno ili pojedinačno. Hormogonije se obrazuju od najmlađih delova trihoma.

- genus: Kyrtuthrix

- genus: Scytonema

- genus: Scytonematopsis

- genus: Spirirestris

KARAKTERISTIKE REDA CHROOCOCCALES

2008-03-30T02:58:00.000-07:00

Red Chroococcales obuhvata predstavnike razdela Cyanoprocaryota koji su na jednoćelijskom i kolonijalnom stepenu morfološke organizacije. Pojedini oblici su slobodnoplivajući, dok su drugi pričvršćeni za podlogu. Kolonije se obrazuju zahvaljujući deobama ćelija koje se međusobno slepljuju pomoću sluzi, a u ređim slučajevima čvrstim spajanjem samih ćelija. Ćelije su u koloniji raspoređene bez ikakvog reda ili više ili manje pravilno. Ukoliko su raspoređene pravilno, njihov raspored može da bude veoma različit, ali sasvim retko ćelije se raspoređuju u nizovima. Ćelije mogu biti različitog oblika, najčešće nisu diferencirane na osnovu i vrh. Kod pojedinih predstavnika ovog reda uočava se polarizacija ćelija na osnovu i vrh. Kod pojedinih vrsta koje imaju izraženo končast talus ponekad dolazi do bočnog srastanja nizova i tako grade prividno parenhimske tvorevine unutar kojih se ponekad teško zapaža ili se uopšte ne uočava primarna građa konca. Između ćelija u trihomima i kolonijama ovih algi nikada se ne nalaze plazmodezmi. Razmnožavanje predstavnika reda Chroococcales vrši se deobom ćelija kod jednoćelijskih predstavnika, odnosno raskidanjem kolonija ili izbacivanjem pojedinačnih ćelija iz kolonije kod kolonijskih oblika. Sasvim retko dolazi do obrazovanja nanocita, planokoka i spora, a predstavnici pojedinih familija se razmnožavaju i endosporama i egzosporama.

U savremenim sistemima klasifikacije redom Chroococcales su obuhvaćeni svi predstavnici razdela Cyanoprocaryota koji su ranije (npr. prema Starmach 1966) grupisani u klase Chroococcophyceae i Chamaesiphonaphyceae. Na Algoloblogu će biti korišćen sistem koji su krajem 2005. predložili Komarek i Hauer i koji obuhvata jedanaest familija.

1. FAMILIJA: CHAMAESIPHONACEAE

- genus: Chamaecalyx

- genus: Chamaesiphon

- genus: Clastidium

- genus: Cyanophanon

- genus: Geitleribactron

- genus: Stichosiphon

2. FAMILIJA: CHROOCOCCACEAE

- genus: Asterocapsa

- genus: Chroococcus

- genus: Cyanokybus

- genus: Cyanosarcina

- genus: Cyanostylon

- genus: Gloeocapsopsis

- genus: Nephrococcus

- genus: Pseudocapsa

3. FAMILIJA: DERMOCARPELLACEAE

- genus: Cyanocystis

- genus: Dermocarpella

- genus: Stanieria

4. FAMILIJA: ENTOPHYSALIDACEAE

a) subfamilija: Entophysalidoideae

- genus: Chlorogloea

- genus: Cyanoarbor

- genus: Entophysalis

- genus: Lithocapsa

- genus: Paracapsa

b) subfamilija: Siphononematoideae

- genus: Siphononema

5. FAMILIJA: GLOEOBACTERACEAE

- genus: Gloeobacter

6. FAMILIJA: HYDROCOCCACEAE

- genus: Cyanodermatium

- genus: Epilithia

- genus: Hormathonema

- genus: Hydrococcus

- genus: Myxopyella

- genus: Onkonema

- genus: Placoma

- genus: Tryponema

- genus: Nematoradaisia

- genus: Ercegovicia

7. FAMILIJA: HYELLACEAE

a) subfamilija: Hyelloideae

- genus: Cyanoderma

- genus: Geitleriella

- genus: Hyella

- genus: Pleurocapsa

- genus: Radaisia

b) subfamilija: Solentioideae

- genus: Dalmatella

- genus: Solentia

c) subfamilija: Pascherinematoideae

- genus: Pascherinema

d) subfamilija: Podocapsoideae

- genus: Cyanosaccus

- genus: Podocapsa

8. FAMILIJA: MERISMOPEDIACEAE

a) subfamilija: Gomphosphaerioideae

- genus: Coelomoron

- genus: Coelosphaeriopsis

- genus: Coelosphaerium

- genus: Gomphosphaeria

- genus: Siphonosphaera

- genus: Snowella

- genus: Woronichinia

b) subfamilija: Merismopedioideae

- genus: Aphanocapsa

- genus: Coccopedia

- genus: Cyanotetras

- genus: Mantellum

- genus: Merismopedia

- genus: Microcrocis

- genus: Pannus

- genus: Pilgeria

- genus: Synechocystis

9. FAMILIJA: MICROCYSTACEAE

- genus: Chondrocystis

- genus: Gloeocapsa

- genus: Eucapsis

- genus: Microcystis

- genus: Sphaerocavum

10. FAMILIJA: XENOCOCCACEAE

- genus: Chroococcidiopsis

- genus: Chroococcidium

- genus: Chroococcopsis

- genus: Myxosarcina

- genus: Xenococcus

- genus: Xenotholos

11. FAMILIJA: SYNECHOCOCCACEAE

a) subfamilija: Aphanothecoideae

- genus: Aphanothece

- genus: Cyanobacterium

- genus: Cyanobium

- genus: Cyanocatena

- genus: Cyanodictyon

- genus: Cyanogranis

- genus: Lithomyxa

- genus: Radiocystis

- genus: Cyanonephron

- genus: Cyanothece

- genus: Epigloeosphaera

- genus: Gloeothece

- genus: Hormothece

- genus: Lemmermanniella

- genus: Lithococcus

b) subfamilija: Synechococcoideae

- genus: Alternantia

- genus: Bacularia

- genus: Cyanothamnos

- genus: Dzensia

- genus: Johannesbaptistia

- genus: Myxobaktron

- genus: Palikiella

- genus: Pseudoconbyrsa

- genus: Rhabdoderma

- genus: Rhodostichus

- genus: Rhabdogloea

- genus: Synechococcus

- genus: Tubiella

- genus: Wolskyella

KARAKTERISTIKE REDA OSCILLATORIALES

2008-03-29T15:37:00.001-07:00

Red Oscillatoriales je predstavljen višećelijskim končastim vrstama razdela Cyanoprocaryota. Ćelije u koncu su najčešće međusobno tesno povezane preko plazmadezmi. Ćelije obrazuju niz koji se naziva trihom i on može biti veoma različitog izgleda i predstavlja značajan sistematski karakter. Trihomi su po pravilu slobodni, a samo retko srastaju svojim bočnim stranama, a ponekad, najčešće na podlozi, obrazuju grupacije različitog oblika. Trihomi mogu da budu obavijeni sluznim omotačem, odnosno sarom, a mogu i da budu bez njega. Sara predstavlja dosta značajan sistematski karakter, ali je dosta nestabilan i promenljiv. Kada je trihom obavijen sarom, takav niz nazivamo filament. Trihomi predstavnika reda Oscillatoriales su homocitni, tj. sastoje se samo iz vegetativnih ćelija. Obično nisu granati, a ukoliko dolazi do grananja ono je najčešće prividno, a retko pravo. Trihomi su simetrični, tj. celom svojom dužinom jednake su širine, ili se simetrično sužavaju, odnosno proširuju na oba svoja kraja. Ređe su trihomi asimetrični, tj. sužavaju se od osnove ka vrhu i obično se tada na vrhu završavaju dlakom. Red Oscillatoriales obuhvata najjednostavnije višećelijske predstavnike razdela Cyanoprocaryota. Sve ćelije trihoma imaju isti oblik, građu i funkciju (sa izuzetkom vršnih ćelija) i sposobne su da se dele. Vršne ćelije trihoma najčešće se manje ili više razlikuju po obliku, često i građi, od ostalih ćelija trihoma i imaju taksonomski značaj. Razmnožavanje se vrši obrazovanjem hormogonija.

Postoje mnogobrojni klasifikacioni sistemi ovog reda, a ove će biti prikazan sledeći koji obuhvata sedam familija i koji su predložili krajem 2005. godine Komarek i Hauer. Treba napomenuti i to da pojedini autori familiju Pseudanabaenaceae izdvajaju u zaseban red - Pseudanabaenales.

1. FAMILIJA: PSEUDANABAENACEAE

a) subfamilija: Heteroleibleinioideae

- genus: Heteroleibleinia

- genus: Tapinothrix

- genus: Sokolovia

b) subfamilija: Pseudanabaenoideae

- genus: Arthronema

- genus: Geitlerinema

- genus: Glaucospira

- genus: Halomicronema

- genus: Jaaginema

- genus: Leibleinia

- genus: Leptolyngbya

- genus: Limnothrix

- genus: Planktolyngbya

- genus: Pseudanabaena

- genus: Romeria

- genus: Spirulina

2. FAMILIJA: PHORMIDIACEAE

a) subfamilija: Microcoleoideae

- genus: Hydrocoleum

- genus: Lyngbyopsis

- genus: Microcoleus

- genus: Sirocoleum

- genus: Symplocastrum

b) subfamilija: Phormidioideae

- genus: Arthospira

- genus: Phormidium

- genus: Planktothrix

- genus: Porphyrosiphon

- genus: Pseudophormidium

- genus: Symploca

- genus: Trichodesmium

- genus: Tychonema

3. FAMILIJA: SCHIZOTRICHACEAE

- genus: Schizothrix

- genus: Trichocoleus

4. FAMILIJA: AMMATOIDEACEAE

- genus: Ammatoidea

- genus: Homoeothrix

- genus: Pseudoscytonema

5. FAMILIJA: GOMONTIELLACEAE

a) subfamilija: Gomontielloideae

- genus: Crinalium

- genus: Cyanarcus

- genus: Gomontiella

- genus: Starria

b) subfamilija: Hormoscilloideae

- genus: Hormoscilla

- genus: Katagnymene

6. FAMILIJA: BORZIACEAE

- genus: Borzia

- genus: Komvophoron

- genus: Proterendothrix

- genus: Sinaiella

- genus: Yonedaella

7. FAMILIJA: OSCILLATORIACEAE

- genus: Blennothrix

- genus: Lyngbya

- genus: Oscillatoria

- genus: Plectonema

ROD ROMERIA

2008-02-02T13:09:00.000-08:00

SINONIMI: Raciborskia Koczwara 1928.
Amalia De Toni 1934.
Compylotropium Hortobagyi et Hillard 1965.

TIPIČNA VRSTA: Romeria leopoliensis.
TAKSONOMIJA: Taksonomski status ovog roda nije puno problematičan. Anagnostidis et Komarek su 1988. godine prvi ovaj rod klasifikovali u familiju Pseudanabaenaceae zbog kratkih, nepravilnih “filamenata” koji karakterišu ovaj rod. Komarek (1970, 1976) je prvi raspravljao o vrlo sličnoj građi i deobi ćelije između ovog roda i roda Synechococcus, a posebno Rhabdoderma i opisao razlike u njihovom životnom ciklusu. Vrste roda Romeria nisu još gajene i sve vrste su poznate jedino iz prirodnih populacija. U poslednje vreme, zbog gotovo identičnog uređenja tilakoida, pojedine vrste iz roda Aphanothece (podroda Anathece) i pojedine vrste roda Synechococcus su svrstane u rod Romeria i u prostije rodove familije Pseudanabaenaceae. Takođe rod Romeria je dosta sličan rodu Spirulina, od koga se razlikuje po kratkim trihomima izduženo-cilindričnim ćelijama i više-manje snažnim suženjima na mestima pregradnih zidova. Sistematsko mesto roda Romeria bi zato trebalo revizirati sa stanovišta svakog od gore predstavljenih faktora. Konačno rešenje se može tražiti u molekularnoj proceni svakog od navedenih rodova.
MORFOLOGIJA: Trihomi su slobodnoživeći, solitarni ili u mikroskopskim (malim) nepravilnim sluzavim grupama. U okviru ovoga roda se javljaju vrste sa filamentima i sa “pseudofilamentima”. Trihom su kratki, obično građeni od (1)2-12(23) ćelija, izuzetno sa više od 60, frekventno (periodično) fragmentisani. Što se oblika tiče, trihomi su obično talasasti ili spiralno uvijeni (sa 1-2 navoja), retko skoro ravni, ili grade nepravilan oblik vijka. Nikada ne dolazi do grananja. Širina trihoma je 0,6-3 μm. Trihomi su suženi kod pregradnih zidova (vrste koje ne poseduju ova suženja pripadaju verovatno drugim rodovima ili predstavljaju prelaz ka njima). Krakteristična je povremena razmena susednih ćelija trihoma.Omotač trihoma je homogen, bezbojan, difuzan, sluzav (postavlja se pitanje da li su ove osobine omotača prisutne kod svih vrsta roda).
CITOLOGIJA: Ćelije su izduženo-cilindrične, uvek duže, nego šire (obično viš puta). Par vrsta ima Y oblik ćelija. Ćelijski zidovi između ćelija su katkada asimetrični. Ne pojavljuju se heterocitni trihomi (odsustvuju heterocite i akineti, a terminalne ćelije se ne razlikuju od ostalih ćelija po funkciji, a za razliku od njih su zaobljene). Tilakoidi su uređeni parijetalno, tj. nalaze se na periferiji hromoplazme. Ćelije su povezane želatinoznim matriksom preko šupljina različitih širina. Šupljina u pregradnim zidovima ima malo, ali se postavlja pitanje da li kod svih vrsta. Gasne vakuole su retke.
RAZMNOŽAVANJE: Vrste roda Romeria se razmnožavaju pomoću fragmenata trihoma (hormogonijama) ili pojedinačnih ćelija. Ćelije se dele simetrično (pri sniženoj temperaturi asimetrično) transverzalnom (dijagonalnom) binarnom fisijom, uvek vertikalno na dužinu ćelije; kćerka ćelija raste više-manje do veličine majke ćelije pre nego što stupi u deobu. Sve ćelije su sposobne za deobu.
EKOLOGIJA: Predstavnici roda Romeria se retko nalaze u prirodi. Sve do sada poznate vrste su planktonske, osim R. minima koja živi epifitno. Žive u čistim oligotrofnim ili mezotrofnim jezerima, rekama, potocima, barama..., a retko u hipertrofnim sistemima. Devetnaest vrsta ovog roda je opisano u severnoj temperaturnoj zoni. Jedna vrsta je marinska - R. mexicana (pronađena u Gulf-u u Meksiku). U tropskim predelima se nalaze dve do sada opisane vrste: R. heterocellularis i R. hieroglyphica (Komarek, 2001).
ROMERIA ALASCENSIS (Horbot. et Hilliard) Komarek 2001.
Basionim: Campylotropium alascense Horbot. et Hilliard 1965.
Sinonim: Aphanothece alascense (Hortob. et Hilliard) Bourr 1985.
Opis: Trihomi su u obliku luka, u prirodi se nalaze u malim sluzavim gupama, sadrže (1)2-4(8) ćelija, sa jasnim suženjima kod pregradnih zidova. Ćelije su bledoplavo-zelene boje; dužina ćelija je 3,7-8,3 μm, a širina 0,6-0,8 μm, tj. dužina im je 6-10 puta veća od širine.
Ekologija: Ova vrsta naseljava jezera, ribnjake i bare koje su dobro aerisane (bogate kiseonikom). Do sada je ova vrsta registrovana samo na području Aljaske po kojoj je i dobila ime.
ROMERIA MINIMA (Lemm.) Komarek 2001.
Basionim: Rhabdoderma minima Lemm. 1909.
Sinonim: Synechococcus minimus (Lemm.) Komarek 1970.
Opis: Trihomi su pojedinačni ili je manji broj trihoma objedinjenih u sluzavu bezbojnu koloniju, sadrže (1)-4 ćelije, sa uočljivim suženjima kod pregradnih zidova. Ćelije su bledosivo plavo-zelene boje; dužina ćelija je 1,5-3μm, a širina 0,7-0,8 μm, tj. dužina im je tri puta veća od širine.
Ekologija: Ova vrsta naseljava male čiste potoke i u njima živi epifitno. Rasprostranjena je u Češkoj i Italiji.
ROMERIA CARUARU Komarek et al. 2001.
Opis: Trihomi su dezintegrisani (brojne pojedinačne ćelije u grupi), nepravilno spiralno uvijeni, pojedinačno su difuzni, nejasno sluzavi, sadrže 1-4(12) ćelija, suženi na mestima pregradnih zidova. Ćelije su bledosivo plavo-zelene boje; duge 1-12,8 μm, a široke 0,7-1 μm.
Ekologija: Vrsta naseljava plankton mezotrofnih i eutrofnih voda. Do danas je poznata samo u tropima Brazila (država Pernambuko).
ROMERIA CHLORINA Böcher 1949.
Sinonim: Synechococcus chlorinus (Böcher) Komarek 1970.
Opis: Trihomi su pojedinačni, lučni, vrlo kratki (nekoliko ćelija), bez suženja na mestima pregradnih zidova, ali dezintegrisani i sastavljeni iz nekoliko segmenata sa suženjima, sluzavi (nije sigurno). Ćelije su žuto-zelene boje; duge 1,5-2,5 μm, a široke više-manje 1 μm.
Ekologija: Vrsta naseljava bentos i epipelit slatkih voda. Rasprostranjena je u Danskoj, Češkoj i severnoj Nemačkoj.

ROMERIA ELEGANS (Wolosz.) Wolosz. Et Koczw.
Basionim: Raciborskia elegans Woloszynska (Koczwara, 1929)
Sinonimi: Amalia elegans (Wolosz.) De Toni 1934.
Synechococcus elegans (Wolosz.) Komarek 1970.
Opis: Trihomi su bledoplavo-zelene boje, pojedinačni, sadrže 2-12 ćelija, uvek nepravilno talasasti, sa blagim suženjima kod pregradnih zidova. Pregradni zidovi jasno uočljivi. Sara je sluzava, difuzna, bezbojna, ravnomerno razvijena, do dva puta šira od trihoma. Ćelije su cilindrične, duge (2,5?)3-9 μm, široke (1?)1,3-2 μm, tj. dužina ćelija je 3-6 puta veća od širine.
Ekologija: Vrsta naseljava plankton jezera, jezeraca, bara, reka, potoka, a najčešće ribnjaka. Poznata je uglavnom iz područja umerene Evroazije, ali takođe je zabeležena i u Indiji. Neki autori, kao na primer Komarek, navode mogućnost da je vrsta kosmopolit.Vrsta je zabeležena i u Srbiji u Obedskoj bari - Krstonošića okno (Milovanović i Obušković, 1978).
Varijabilnost: Neki autori u okviru ove vrste razlikuju dva varijeteta: R. elebans elebans i R. elebans nivicola, međutim autor ovog teksta smatra, kao i mnogi današnji cijanoprokariolozi, da su ovo dve zasebne vrste, te da se pod R. elebans elebans podrazumeva vrsta R. elebans, a pod R. elebans nivicola vrsta R. nivicola.

ĆELIJSKI OMOTAČI CYANOPROCARYOTA

2008-02-02T13:06:00.000-08:00

Oko protoplasta Cyanoprocaryota se nalaze ćelijski omotači: ćelijski zid i sluzni omotač. Ćelijski zid se nalazi kod svih predstavnika ovog razdela, osim cijanela koje se nalaze kao endosimbionti. Sluzni omotači se nalaze kod većine predstavnika kao dopunski omotači ćelijskog zida.
1. ĆELIJSKI ZID. Ćelijski zid obavija protoplast svih Cyanoprocaryota. Retki izuzeci (npr. kod endofitskih cijanela nije dokazano postojanje ćelijskog zida) samo potvrđuju pravilo. Takođe, određena odsupanja u njegovoj građi nalazimo kod Cyanoprocaryota koji su simbionti u lišajevima. Ćelijski zid kod Cyanoprocaryota naslanja se direktno na hromatoplazmu (odnosno na ćelijsku membranu – plamalemu). On podnosi osmotski pritisak protoplasta i određuje oblik ćelije. Čak i izdvojeni ćelijski zidovi Cyanoprocaryota zadržavaju oblik ćelije, a goli protoplasti su loptasti. Ćelijski zid poseduje i određenu sposobnost istezanja, što ćelijama omogućava određene elastične deformacije, posebno uočljive pri kretanju vrsta koje poseduju tu sposobnost. Najčešće je jasno vidljiv i sastoji se iz različitih slojeva (L1 – L4) od kojih se sloj L1 direktno naslanja na citoplazmatsku membranu (plazmalemu). Debljina ovog sloja varira od ćelije do ćelije, ali i od jednog do drugog dela ćelije. Često se citoplazmatična membrana graniči sa slojem L2 usled različitog sakupljanja protoplasta i ćelijskog zida pri fiksaciji. Stoga Allen 1968. (Carr & Whiton 1873.), čak sugeriše da je sloj L1 zapravo artefakt nastao pri fiksaciji. U sloju L2 nalazi se murein koji je osnovna supstanca ćelijskog zida prokariotskih organizama. Mureinski sloj obezbeđuje čvrstinu ćelijskom zidu. Ćelijski zid od četiri sloja karakterističan je za jednoćelijske oblike i spoljne zidove končastih oblika. U pregradnim zidovima končastih Cyanoprocaryota nalaze se samo dva sloja (L1 i L2), dok slojevi L3 i L4 (elastični slojevi izgrađeni uglavnom od ugljenih hidrata) nema. Nasuprot tome, kod nekih tipova ćelija javlja se i više od četiri sloja (sedam slojeva kod heterocista).
Ponekad se u zidovima, naročito u pregradnim zidovima končastih oblika, nalaze pore preko kojih pomoću citoplazmatskih konaca komuniciraju protoplasti susednih ćelija. Glavne komponente ćelijskog zida (L1 – L4) slične su kao kod gram-negativnih bakterija i sastoje se od jednostavnih ugljenih hidrata, muraminske i glutaminske kiseline, galaktozamina, glukozamina, alanina itd. Ćelijski zid u osnovi je iste građe kod svih Cyanoprocaryota. Određene modifikacije nalaze se kod različitih predstavnika i mogu da budu od evolucione i taksonomske vrednosti. Tako se, npr., kod Synechoccus aquatilis nalaze specifični spoljni omotači sa izvesnim višeugaonim strukturama u sloju L4 (Šmarda i sar. 1979.).

2. SLUZNI OMOTAČ. Na površini ćelijskog zida nalazi se sluzni omotač. Spoljni sluzni omotač (glikokaliks u savremenim bakteriološkim istraživanjima) nije sastavni deo ćelijskog zida. To je naročito uočljivo za vreme ćelijske deobe u kojoj sluzni omotač ne učestvuje. Kod različitih vrsta sluzni omotači mogu da budu male čvrstine (nekada gotovo rasplinuti) ili veoma čvrsti (gotovo hrskavičavi). Bezbojni su ili su obojeni (žuto, plavo, crveno itd.). Pri tom je obojenost najčešće uzrokovana specifičnim pigmentima. Tako je kod roda Gloeocapsa uzrokovana pigmentom gleokapsinom koji, u zavisnosti od reakcije sredine u kojoj organizam živi poprima crvenu (kod G. sanguinea) ili ljubičastu boju (kod G. alpina). Pri tom je promena boje pri pH od 6,3 do 6,8. Sličnu pojavu nalazimo i kod sluznog omotača mnogih drugih algi (npr. pigment scitonemin kod končastih Cyanoprocaryota iz rodova Scytonema i Lyngbya koji boji galertne cevi žuto do tamnije mrko).Sluzni omotači mogu da budu jednostavni ili slojeviti, često sa više slojeva, tanki i teško uočljivi ili snažno razvijeni, katkad i višestruko prevazilazeći dimenzije same ćelije (ili trihoma kod končastih vrsta). Sluz štiti alge od isušivanja, a kod nekih algi ima značaja u procesu puzajućeg kretanja. U slučaju puzajućeg kretanja, koje je zapaženo kod nekih končastih vrsta, sluz teče, klizi duž površine trihoma i manje-više je meka. Oštra granica između meke sluzi, karakteristične za puzajuće oblike i relativno čvrste sluzi, karakteristične za nepokretne oblike, ne postoji. U oba slučaja zapažena je vlaknasta struktura sluznog omotača. Pri tom je kod nekih oblika (npr. kod Oscillatoria chalybea) na poprečnim presecima kroz sluz utvrđena spiralna struktura strogo paralelnih fibrila. Kod drugih oblika (npr. Nostoc-a) fibrile grade nepravilne nizove. Pri tom mnoga istraživanja ukazuju na celuloznu prirodu pomenutih fibrila. Takođe je zapaženo da se na presecima kroz sluz koja obavija ćeliju nalaze i fibrile postavljene pod pravim uglom (perpendikularno) u odnosu na ćelijski zid. Međutim, mora se istaći da primena različitih tehnika pripreme algi za pravljenje tankih preseka i elektronsku mikroskopiju, često utiče na određene promene u rasporedu fibrila, što može dovesti do pogrešnih zaključaka.Sluzni omotači nekih Cyanoprocaryota mogu da budu inkrustirani krečnjakom ili gvožđem, a kod nekih su prekriveni sitnim kristalima kalcita (npr. kod Scytonema julianum). Posebno su česte inkrustacije krečnjaka, tako da neke Cyanoprocaryota (Phormidium incrustatum, Rivularia haematites, neke vrste roda Calothrix itd.) imaju značajnog udela u obrazovanju krečnjačkih stena. Sluz takođe omogućava međusobno udruživanje većeg broja jedinki u kolonije različitog oblika. Predstavlja i značajnu zaštitu od parazitskih organizama, ali i od epifita (sluzni omotač je nepodesan za pričvršćivanje parazita ili epifita).

NUKLEOPLAZMA CYANOPROCARYOTA

2008-02-02T13:04:00.001-08:00

Nukleoplazma (prokarion, centroplazma, nukleoid) nalazi se u centru ćelije (otuda naziv centroplazma). U njoj se nalazi hijaloplazma i jedrov materijal u vidu fibrila, štapića ili granula. Predstavlja ekvivalent jedra eukariotskih organizama (otuda nazivi nukleoplazma ili prokarion) jer se u njoj nalazi dezoksiribonukleinska kiselina (DNK). DNK je dokazana Feulgenovom reakcijom još 1939. (Poljansky i Petruschewsky), a u novije vreme i metodama modernih postupaka izdvajanja i karakterizacije sastojaka. Iakao tipični hromozomi i mitotičke figure nisu viđeni, replikacija DNK u centroplazmi događa se pri deobi ćelije. Genetske informacije se prenose od majke ćelije do kćerki ćelija, što rezultira u stabilnoj ćelijskoj strukturi. Iako polno razmnožavanje kod Cyanoprocaryota nije konstatovano, metodama izazvanih mutacija nesumnjivo je dokazana pojava genetičkih rekombinacija. Za razliku od drugih organizama, uključujući i većinu algi, DNK nije udružena sa histonima.Oko nukleoplazme nikada ne dolazi do obrazovanja membrane, što je već bilo utvrđeno optičkim mikroskopom. Savremene studije samo su potvrdile ova saznanja. Takođe nije ustanovljeno ni postojanje jedarca.
Pojedini predstavnici Cyanoprocaryota poseduju plazmide. Plazmidi se mali prstenasti molekuli DNK koje se nalaze izvan nukleoplazme. Količina DNK u plazmidima iznosu 0,1 do 5 procenata ukupne količine u ćeliji. Eksperimentalnim putem je dokazano da se odstranjivanjem plazmida iz ćelije ne utiče na njenu vitalnost.
Razdvajanje nukleoplazme prilikom deobe ćelije je mnogo jednostavnije neko kod eukariotskih organizama. Nukleoplazma kod Cyanoprocaryota nikada ne prolazi kroz promene izduživanja, zadebljavanja, uvijanja i razdvajanja sestrinskih hromozoma uz pomoć deobnog vretena. Posle replikacije molekula DNK koja se obavila u majci ćeliji molekuli DNK ostaju povezani sa specifičnim mestima na plazmatičnoj membrani. Plazmatična membrana počinje da "raste" i time udaljuje DNK materijal jedne ćerke ćelije od druge. Javlja se ulegnuće i na taj se način deli majka ćelija na dve ćerke ćelije. U toku brzog rasta jednoćelijskih predstavnika Cyanoprocaryota istovremeno teče deoba DNK i obrazovanje pregradnih zidova. Tako se dešava da se u majci ćeliji nisu odvojili molekuli DNK ćerke ćelije, a na tim molekulima su već počeli da se stvaraju novi molekuli ili "unuci" molekula DNK. Drukčije rečeno, kćerka ćelija još ima zajedničku ćeliju sa majkom, a na njoj se već duplicira molekul unuka. Ovakva deoba se naziva fisiona.
Verovatno su svi Cyanoprocaryota u normalnom stanju haploidi i razmnožavaju se kao haploidi. Diploidno stanje kod Cyanoprocaryota može da se javi kao rezultat genetskih prenosa, ali potpuna diploidija se retko postiže zbog prirode genetskog prenosa u ćelijama Cyanoprocaryota.
Veličina genoma Cyanoprocaryota široko varira. Molekulska težina genoma kod ove grupe prokariota varira između 1,6 x 10 na 9 i 8,6 x 10 na 9 daltona. Većina jednoćelijskih Cyanoprocaryota ima genom od oko 1,6 x 10 na 9 do 2,7 x 10 na 9 daltona. Ovi predstavnici stoga imaju slične genome sa ostalim prokariotima. Većina filamentoznih Cyanoprocaryota, ipak, ima teške genome. Kod ovih predstavnika Cyanoprocaryota genome možemo podeliti u četiri kategorije: 2.2, 3.6, 5.0 i 7.4 x 10 na 9 daltona.
Iz gore navedenog možemo izvesti zaključak da predstavnici sa složenijom morfologijom imaju i teže genome od onih morfološki jednostavnijih. Savremena teorija evolucije prokariota, stoga, predpostavlja da su se današnji jednostavniji prokarioti razvili od prokariota koji su imali genome od oko 1,2 x 10 na 9 daltona. Replikacijom ovog genoma je tokom evolucije mogao dati integralno spojen genom današnjih jednostavnijih prokariota. Od ovakvih, primitivnih, prokariota su se razvili današnji Cyanoprocaryota i to prvo oni sa lakšim genomima, a zatim i oni sa težim.