NUKLEOPLAZMA CYANOPROCARYOTA

Nukleoplazma (prokarion, centroplazma, nukleoid) nalazi se u centru ćelije (otuda naziv centroplazma). U njoj se nalazi hijaloplazma i jedrov materijal u vidu fibrila, štapića ili granula. Predstavlja ekvivalent jedra eukariotskih organizama (otuda nazivi nukleoplazma ili prokarion) jer se u njoj nalazi dezoksiribonukleinska kiselina (DNK). DNK je dokazana Feulgenovom reakcijom još 1939. (Poljansky i Petruschewsky), a u novije vreme i metodama modernih postupaka izdvajanja i karakterizacije sastojaka. Iakao tipični hromozomi i mitotičke figure nisu viđeni, replikacija DNK u centroplazmi događa se pri deobi ćelije. Genetske informacije se prenose od majke ćelije do kćerki ćelija, što rezultira u stabilnoj ćelijskoj strukturi. Iako polno razmnožavanje kod Cyanoprocaryota nije konstatovano, metodama izazvanih mutacija nesumnjivo je dokazana pojava genetičkih rekombinacija. Za razliku od drugih organizama, uključujući i većinu algi, DNK nije udružena sa histonima.Oko nukleoplazme nikada ne dolazi do obrazovanja membrane, što je već bilo utvrđeno optičkim mikroskopom. Savremene studije samo su potvrdile ova saznanja. Takođe nije ustanovljeno ni postojanje jedarca.
Pojedini predstavnici Cyanoprocaryota poseduju plazmide. Plazmidi se mali prstenasti molekuli DNK koje se nalaze izvan nukleoplazme. Količina DNK u plazmidima iznosu 0,1 do 5 procenata ukupne količine u ćeliji. Eksperimentalnim putem je dokazano da se odstranjivanjem plazmida iz ćelije ne utiče na njenu vitalnost.
Razdvajanje nukleoplazme prilikom deobe ćelije je mnogo jednostavnije neko kod eukariotskih organizama. Nukleoplazma kod Cyanoprocaryota nikada ne prolazi kroz promene izduživanja, zadebljavanja, uvijanja i razdvajanja sestrinskih hromozoma uz pomoć deobnog vretena. Posle replikacije molekula DNK koja se obavila u majci ćeliji molekuli DNK ostaju povezani sa specifičnim mestima na plazmatičnoj membrani. Plazmatična membrana počinje da "raste" i time udaljuje DNK materijal jedne ćerke ćelije od druge. Javlja se ulegnuće i na taj se način deli majka ćelija na dve ćerke ćelije. U toku brzog rasta jednoćelijskih predstavnika Cyanoprocaryota istovremeno teče deoba DNK i obrazovanje pregradnih zidova. Tako se dešava da se u majci ćeliji nisu odvojili molekuli DNK ćerke ćelije, a na tim molekulima su već počeli da se stvaraju novi molekuli ili "unuci" molekula DNK. Drukčije rečeno, kćerka ćelija još ima zajedničku ćeliju sa majkom, a na njoj se već duplicira molekul unuka. Ovakva deoba se naziva fisiona.
Verovatno su svi Cyanoprocaryota u normalnom stanju haploidi i razmnožavaju se kao haploidi. Diploidno stanje kod Cyanoprocaryota može da se javi kao rezultat genetskih prenosa, ali potpuna diploidija se retko postiže zbog prirode genetskog prenosa u ćelijama Cyanoprocaryota.
Veličina genoma Cyanoprocaryota široko varira. Molekulska težina genoma kod ove grupe prokariota varira između 1,6 x 10 na 9 i 8,6 x 10 na 9 daltona. Većina jednoćelijskih Cyanoprocaryota ima genom od oko 1,6 x 10 na 9 do 2,7 x 10 na 9 daltona. Ovi predstavnici stoga imaju slične genome sa ostalim prokariotima. Većina filamentoznih Cyanoprocaryota, ipak, ima teške genome. Kod ovih predstavnika Cyanoprocaryota genome možemo podeliti u četiri kategorije: 2.2, 3.6, 5.0 i 7.4 x 10 na 9 daltona.
Iz gore navedenog možemo izvesti zaključak da predstavnici sa složenijom morfologijom imaju i teže genome od onih morfološki jednostavnijih. Savremena teorija evolucije prokariota, stoga, predpostavlja da su se današnji jednostavniji prokarioti razvili od prokariota koji su imali genome od oko 1,2 x 10 na 9 daltona. Replikacijom ovog genoma je tokom evolucije mogao dati integralno spojen genom današnjih jednostavnijih prokariota. Od ovakvih, primitivnih, prokariota su se razvili današnji Cyanoprocaryota i to prvo oni sa lakšim genomima, a zatim i oni sa težim.